Звезда

стр. 116

3 В Е 3 Д А

вр. 15

,,И у мене и Мула ЈусуФа, „У свакога има пуста блага „Небројена по двије магазе..." Многи и многи Србин томе се успротивио али дахије су сваку осиону главу јатаганом по врату, ја ли у ланце и лисице или у тамнице, где се човек мрзне и од зиме скапава. Настадоше тешки и мучни дани за ж. вот Срба У то време дође још српским свештеницима и калуђерима за митрополита убица, који са рукама замоченим у крв свога добротвора седе на столицу архијерејску. Властољубив ^и до крајности среброљубив, "^сараше се да се дахиском помоћу одржи на митрополитској столици. За то су се он и дахије међусобно помагали. Хаџи-Рувим није могао такве људе поштовати, а као виђенији калуђер морао се прибојавати и за своју глару. Тим пре што је још раније био у рату Аустрије с Турцима. Мрзећи неваљале Турке и силеџије, није требало да прође ни година дана оддоласка дахија па да се Хаџи-Рувим завади са првим преставницима тих насилника Београдскога Пашалука. Године 1802. учини му нешто криво прњаворски субаша, он се завади с њим, тако, да није могао више да га гледа. Потужи се кнезу Алекси Ненадовићу и потражи да се таЈ субаша смени. Алекса не би у стању то учинити, а Рувим би принуђен да остави свој манастир. Остави Боговађу и оде у Отуденицу. То се десило почетком 1803. године. У Немањиној задужбини проведе до Ускрса исте године, па о Ускрсу оде у Свету Гору. У Светој Гори проведе до јесени 1803. год. За бављења Рувимова у Светој Гори, дахије су о св. Илији ухватиле оно писмо, које се приписује Алекси да га је писао у Земун аустриском мајору Митезару. Како је ту играла глава, а не зна се тачно ко га је писао, и Алексе се највише тицало, то они свале сву кривицу на Рувима, да га је он писао, мислећи, Рувим није ту и с тога му нико ништа не може. То је, истина, помогло за неко. време, Алекса је био слободан. Но кад се старцу Рувиму досади потуцање по туђим манастирима и кад му се досади туђа кућа, прегрме и дође у Боговађу, своме манастиру у јесен 1803. год. Долазак Рувимов учинио је живот Алексин несигурним. Чувши да је Рувим дошао, поручи му, да се што пре уклони из Београдскога Пашалука, као да остане и даље на њему сумња, да је он оно писмо писао. Рувим на ту поруку Алексину отпоручи му : — Кажите ви кнезу Алекси нека сад бежи он; а ја сам доста бежао и скитао се. Не зна Алекса шта је туђа кућа и туђа земља... (види Поменик Милићевића стр. 776). (Наставиће се)

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ОДНОСА новкла Емила Роланда

Све сам опробала и окусила, али кроа све се то као црвен конац непрестано провлачила мисао : Сутра долази Цезар, само да имам свој ћеаијоиг! Мермер V, велике успомене нису могле да угуше ову сујетну идеју. Таке смо ми! Већина у мом положају, еамо што многе неће да признају ! Имаћемо три дана; за тим морем с тетком опет ~на' _ јјупе као данас појавиће нам се острво из мора у бакррно-л.убич.)Стом ве^.р^ем румв; нилу и послаће нам у сусрет мирис преко таласа, слатко и чаробно — онај необични мирис за којим Корзи далеко од отаџбине жарко чезну помишљајући на своју изолу. Волим тај Кораич! и парфим као да сам се тамо родила. То су макије што миришу, густо шибље. Спојен са дивљачном чари острва, мирцс тај даје леп дует, ако се сме твко рећи — од прилике као довршен текст уз мелодију којој нема равне ! И наслоњен с вечера, на своју вилу, која сва блиста од новике, ^ита ј л ој Пеладио у Гетовом „Фаусту," јер он је врло образован и заљубио се у немачки језик, што ја њиме говорим. Ја бих се већ за њега удала, али не могу. Заузета срца често су непријатно имање. За три дана... Ах, само кад би било како желим да буде, и како се бојим да неће бити. 5. Маја Дакле он стајаше на Понте Векију. Тачан је увек. У таким тренуцима увек чиним ово троје : фризирам се пола сата, јер он има особиту нежност за лепе коафире ; мећем нов вео и попијем чашу јаког вина, којв даје лепу боју. Он не воли бледоћу — то допушта само себи. Пуна храбрости оставим хотел. Али је храброст ишчезавала што с»м ближе дола?ила. Проклињала сам целу ствар. То је увек тако кад ми он пође у сусрет, тада балансирим често на граници пакла и елисијума... — Тереза. рече он, дрега Тереза И тахо даље... 6. Маја Похсдио је тетку, позвала га је на ручак. Његова изненадна појава у Фиренци доводи је на погрешне мисли, она сматра ствар као свршену. После ручка одвезли смо се у Гашине, тетка је необично разговорна, захваљујући аеИ-у 5ритап1е он и ја ћутимо, посматрамо једно друго, Фиренцу игноришемо — лепу, цветну Фиренцу! Ираво варварство! Тетка је причала по хиљадити пут како је дететом била с оцем у Фиренци, и како од тог пута ништа није запамтила осем мрке главе црначког кнеза, чији је споменик био на крају »леје. Како је, потом, као одрасла