Звезда

стр. 126

8 В Е 8 Д А

бр 16

„Ах, Бсже, само се бојим да ме не одбију, а то би тако добре чинвло моме здрављу," мислио је прегледајући сведоџбу у којој је из грчког језика била врло добра а не одлична оцена. То га је пекло и Једило целог пута, јер се бојао да то може битиузрокда га арамбаша ие прими, пошто је то један од најважнијих предмета. Кад стиже до планине, скиде се с кола, нареди кочијашу да га причека, а он узе штапић и рукавице у руке па звиждућући нежно и сетно : „№т Јет Кет§ ћт.." пође уабрдицом, жудно разгледајући где ће угледати м адлвгитво, да се пријави својом визиткартом г. харамбаши. (свршиће се)

КЉИЖЕВНОСТ Сраска нњигл. Њени иродавци и читаоци у XIX веку, иред освитан XX вена бележи > и расматрао Стојан НоваковиА. Ђеоград. Државна Штамшгријч Краљевине Србије. Шздање Сраске Ењижевне задруге. Цена 1'бО дин, У скромној књижевности нашој обладала је последњих дана, нека маина, осетио се неки застој. И оно мало наших старијих литерарних посленика, књижевника раг ехеНепсе, муаом су замукнули, уступивши своје место млађим снагама. С тога се, узевши у опште, добри ориђинални радови наших дана могу на прсте избројити. ТТТто се пак тиче превода, поплавила нас је, с незнатним изузетком, тако да речемо хиперпродукција најразличнијих, врло лоших ствари, без икаква обзира на душевну потребу наших читалаца. И у таким приликама и околностима, када је све жељно једре и здраве лектире, појамно је, што је појава књиге нашег признатог књижевника дочекана с највећим интересовањем. На први поглед — књижица доста скромна-по спољноме изгледу свом. Али на тих стотинак страница њезиних, мале осмине, цицеро слога, вештом руком сведено је у минијатурну слику кретање сриске књиге за иоследњих сто година. Мора се признати да је уложено доста и труда и времена, док се прешао цео тај стогодишњи период, док је срећно уочен и од заборава отргнут многи књижевни појав, и док је све то брижљиво пробрано и критички сређено и процењено. „Пре сто година, онда кад су шумадијски устаници, благословеним инстинктом народне енергије самоодржања и напретка, с божанственим самопожртвовањем почели оживљавати пепелом затрпано корење старинскога државног живота српског, књижевне и просветне идеје Доситија Обрадовића и Вука Ст. Караџића имале су исту вредност. Оне су биле и тумач и путоказ великим политичким радницима с почетка овог века, и ако то ни један ни други ни слутили нису". Тим речима отпочео је писац развијати своје становиште о задатку српске књиге за последљих сто година нашег књижевно-просветног развитка и дужностима њезиним наспрам душевног уједињења народног. Дуга и упорна борба, коју су са пуно воље и одушевљења повели први просветни пионири наши, би најзад

крунисана успехом : народ је, штампаном речју, пренут из дугог летаргијског сна, народном језику, који је примљен за књижевни, извојевана је пуна победа, извршено је зближење некада оштро раздвојених источних и западних племена српских и српска књига прокрчи себи пута на све четири стране српскога света, без обзира на политичке границе. Али када је реч о томе напретку народне просвете и писмености, онда пуним правом заслужују похвална помена и други чиниоци, који су с првим у тесној, непосредној вези. Ту, у првоме реду, мислимо на гитамиире, издиваче и књигоародавце како се сами зову, или књижаре ходаоце и торбаре — како их писац назива. Потреба новог живота пренела је просветна сре. дишта из цркава и манастира у паланке и градове, јер је одатле било лакше добити везу са свима крајевима раскомаданог Српства. И српској књизи крчен је пут пренумерантима или претплатницима. „Нисмо имали кад," вели писац, да се извештавамо о улози пренумерације или претплате у другим књижевностима. Првоме времену наше нове књижевности пренумерација даје нарочити тип. И дандањи пренумерација се може у нашој књижевности по каткад да јави у пуној свој старој снази. Кад су први српски писци хтели што да издаду на свет, имали су свега два начина. Један је био меценатски, кад би штампу за књигу неко платио, и онда је сва брига била од један пут скинута ; други је био — купљењем претплате, пренумерацијом... Ово је главни начин који је дигао нову српску књижевност. И онда као и данас хатар и познанство играли су главну улогу у овим пословима. И као шт^ су хатар и познанство несигурни, тако је и судбина књиге и њихова штампања повијала се по тој случаЈ 'ности." Као прве штампаре и издаваче писац наш приказује : Стефана ил. НоваковиИа у Бечу , кој'и је још 1791 откупио штампарију Курцбекову и отпочео издавати „Српске Новине", црквене књиге и календаре; Д. Каулиција у Новом Саду, о чијем раду вели да нема никаквих података и Гаврила КовачевиЛа у Земуну. А као особити, карактеристични тип родољубивог скупљача претплатника, писац нам је изнео једнога народног гуслара, који је поред песме и гуслања редовно купио још и претплату на срцске књиге. Поред штампара и издавача, писац је истакао још и оне особите типове путних књижара, који су, задовољавајући књижевни укус своје публике, разносили књиге по народу, те тако припомогли да писменост уђе јаче у општу знаност народну. То су Јеремија О. КараџиЛ и Хаџи Алекса 0. Лоиовић. „Стари Дубровчани су", вели писац, „на коњима носили своје трговачке товаре од села до села и од града до града. Грнчари, кројачи и остали мајстори радили би и раде и данас извесно доба године а по том своју робу товаре на кола или на коње, и с тим се товаром крећу да траже себи куппе од града до града. Панађури или вашари, они исти на које су рачунали први наши књижевници, штампајући своје књиге у Липској и Будиму, привлачили су ове ситне простонародне књижаре као и остале трговце. И они су, као год сви