Звезда

вр. 20

8 В Е 8 Д А

стр. 155

се књига пише, већ дошло време да се пишу по турскоме месу љутим мачем и огњем из пушака. После пада Рудника Јован остаде у Брусници код војводе Милана ОбреновиКа као писар а доцније и ратник и писар. Кад дахије изгибоше, кад отпоче војна и са султанском војском, кад Срби онако славно победише Турке на Иванковцу, разболе се отац Јованов Радослав и умре у новембру 1805. год. и 27. децембра дадоше му четрдесето-дневни помен. На овај помен дође и војвода Милан Обреновић и Никола МилиИевиК из Луњевице, у оно време најбогатији трговац нахије рудничке. Таман се сврши трпеза а Милан и Никола настану око Сретена да даде своју синовицу Љубицу за Милоша, брата Миланова и да прими обележје*.) Сретен прими обележје на наваљивање „обо.јице, и Љубица би одведена ночетком 1807, у кућу девера свог Милана Обреновића, у Брусницу, где је с Милошем о св. Јовану венча Вожд. Кад војвода Милан Обреновић, после пропасти на Каменици и после других недаћа које снађоше Србе ове године, оде послан од управног савета и Вожда, у Влашку, да тражи помоћи, остави да га замењује у војводској дужности његов брат Милош. Сад Јован остаде као писар у свога зета Милоша. Како после смрти Миланове Милош би постављен и за војводу, то за све време првог устанка Јован остаде као писар свога зета. ГТратио га је у свима бојевима, а за кућу Вукомановића најзнатнија је она битка на Равњу 1813. год. где је било седам Вукомановића, од којих су три погинула : Милисав, Радивоје и Ратко , двојица су рањени Лука и Милован, а двојица здрави изашли Јован и Сава. И ако је 1813. година црна у историји нове Србије, и ако је страховита по последицама својим, она је ипак оставила три крвава али светла догађаја, три ужасна али славна места. Та три места јесу Неготин где је погинуо бесмртни Вељко, Равње где је Србин показао како се уме у очајању борити и врезирати живот за част српскога оружја, и Делиграц , где су се Срби и после пропасти држали још читав месец дана. На Равњу борио се војвода Милош и Сгојан Чупић очајнички противу Турака. Сила турска надолазила је као бујица. Предводио ју је чувени везир босански Деренделија (Селходар-Али-паша). Поред свих напора и једног и другог војводе, поред нечувеног јунаштва Чупићевих и МилошеЕих војника, поред славних пожртвовања Зеке буљубаше, Турци продреше на Равњу а нову Србију обави опет мрак, густ мрак у коме је страдало и патило на хиљаде Срба само с тога, што же-

*) Никола Луњевица долазио је и раније, још за живота Радославова, те му помињао да даде кћер Љубицу за Милоша, али је то Радослав одбио говорећи да ју је у Сарајево обећао.

љаху слободе, што љубљаху свој народ, што се борише за своју отаџбину. Турчин је опет господарио Србијом, али тако зло, тако раздражено и јетко, као да му се предсказивало да његово дуго бити неће. VI После несрећне 1813. године Рудник је под окриље шума својих примио хиљаде српске нејачи, на стотине српских витезова, који не хтеше оставити отаџбану своју, нити напустити ону земљу за коју пролише море крви своје. Рудник их склањаше као што мајка скрива децу своју од злих очију. Он је примио поред других војвода и и свога војводу Милоша Обреновића заједно са шураком му Јованом. На пољани код таковске цркве Милош предаде Турцима сабљу своју, и не сањајући да ће му ту, баш на том месту после непуне две године синути звезда а Србији понова засветлити сунце слободе, које се 1813. године завило у густе, непробојне облаке. За све време до Таковског Устанка Јован је провео нешто код куће, нешто у Каблару код сакривене сестре ЈБубице, а не пто у Црнућу, Чим је под Таковским Грмом одјекнула одлука целога збора : Рат Турцима, чим се војвода Милош о Цветима латио заставе, те је развио да се бори на смрт и живот, придружи се и Јован устаницима. Тај развој заставе, тај нови покушај за борбу с Турцима, успех, који је пожео у овом устанку, учинише, те му се име разнесе. по целој турској царевини, по целој Европи, и с тога му прво Турци дадоше име Коџа-Милош /•';) па му то' доцније и потомство усвоји. Чим је застава развијена одмах се уз свог зета нађе и Јова. Млад, поносит, храбар, праћаше свога зета у свима бојевима, па га је допратио и до Пожаревца, Поред Јована уз Милоша беху му још браћа : Ђорђе, Дмитар и Тодосије, а брат Лука беше на другој страни са Јованом, братом Милошевим. Кад су Турци 1813. године заузели Пожаревац утврде га боље него икад пре тога. А кад пожаревачки Турци чуше, штаје било на Чачку, и како су прошли у другим сукобима са Србима, надали су се да ће Милош одмах и Пожаревцу доћи. С тога га још боље утврде. И Милош се заиста беше упутио са највећим делом српске војске Пожаревцу. Прешли су Мораву, опсели Пожаревац. Срби се прво почеше приближавати најгорњем турском шанцу у Шушиној Бари. Напред, пред српском војском иђаше један одред српске коњице, који беше прилично измакао од српске војске. Међу овим коњаницима био је Јован Вукомановић с барјаком у руци, а уз њега његов побратим Вуле РлигоријевиЛ.. Међу Турцима у

*) Ноџа долази од церсиске речи ххоџа, а значи: велики, огроман, старешина.