Звезда

стр 1 56

3 В Е 3 Д А

бр. 20

шанцу беше један бесан Анадолац, добар јунак кога зваху Делибашом. Како виде, да се Срби приближују шанцу, викне на остале делије, све на хатима, а добре мегданџије, изађу из шанца, бројем много јачим од оног одреда српске коњице, појуре на Србе. Срби их дочекају ватром из кубура, па дохвате сабље и ту се за часак измешају Срби и делије. У првом сукобу зрна из турских шишана раздерала су витешке груди младога Јована. Он падне с коња држећи барјак у руци. Ослони се на мотку од барјака, пребије је и држећи комад од мотке са заставом викну побратиму Вулу и Димитрију Вукомановићу: „Барјак, барјак... држте !" И... у том клону на земљу црну, не изговоривши ни једне речи више. Докле је трајало комешање између делија и Срба, побратим Вуле и Дмитар изнесу га из боја. У то стигне Милош и војска те навале на делије, нагнавши их у шанац.... Пожаревац је пао. Срби су га освојили, али ЈБубица изгуби брата, кога је волела као очи у глави. Милош одмах посла у Црнуће Симу Паштрмца, да Јави' ЈБубици за смрт Јованову, а у Срезојевце Дмитра Вукомановића, дајави за смрт Јованову. Јована сахране на узбрешку с јужне сгране пожаревачке цркве. Љубица му доцније дође на гроб са стричевима Сретеном и Ђорђем и браћом: Луком, Петром и Дмитрем, посади поред гроба два јаблана тужећи : —- Расшише, расшише и иричајше један другом, како тужи сесшрино срце за милим брашом својим! Ова два јаблана, мислим, и данас да постоје на оном месту где је први пут Јован закопан. Доцније кнегиња ЈБубица пренела је кости свога брата и саранила код манастира Драче. На гроб му је оставила белег са овим записом : „ Овде аочивају косши Јована ВукомановиИа, из Хела Срезојевца, нахије рудничпе, бореЛи се са својим зешом, Кнезом сриским Госиодаром Милошем ОбреновиКем, код Пожаревца, ирошив Турака, 1815, иогибе, у 23 години узрасша. Сесшра његова, Кнегиња сриска Госпо(ја Љубица, иосшави му белег овај 1825. месеца јула, 30 дана. и После победе код Пожаревца, кнез Милош је посинио побратима свога погинулог шурака, Вула, предао му његова хата и пиштотве — два млетачка „ледењака" у злато обливена, којиседанас налазе у Народном Музеју. Јово је погинуо, како се прича у породици Вукомановића, на Иван-дан 1815 год.*)

Према ондашњим Орбима Јован је био образован Србин. Поред матерњег језика говорио је: *) Ва податке о овом чувеном Србину из наше борбе за ослобођење, писац има највише да бла^одари синовици' Јована Вукомановића, г-ђи Милеви Р. Аиимпића, рођеној Вукомановић.

талијански и турски. Поред српског писма знао је и талијанску књигу. Са својим стричевима Будимлићима походио је Дубровник, Трст и Млетке.

ИСТПРИЈА ЈЕДНОГ 0ДН0СА новела Емила Роланда

(Свршетак) Цезар је зачуђен слушао. Као да је н>ен глас силно дрмао на вратницама његова срца, да пробуди одјек као да се заиста, у њему нешто пробудило, тихо и полако... стара успомена, промењена садашњост, њезина лепота и шев стадоше га очаравати, он јој приђе, пољуби руке и паде пред њом на колена. Био је у таквом расположењу, у ком се чине ствари, за које после не можемо одговарати и горко се кајемо. — Тереза! узвикну он. Ако ме још хоћеш ! Желео је у том тренутку хоЛу са њених усана. Очекивао је излив оне љубави о којој је она говорила. Али је њено лице постало хладно ; очи нису више пламтиле, чинило се као да је у њима изгорела и љубав и гнев. Она рече спокојно и готово мало сажаљиво: — Остави се, Цезаре ! То код тебе гори слама и не користи ничему. Чим одеш од мене, ватре ће нестати, а ти би се покајао. Познајем те. Познала сам те јуче на Понте-Векију. Гвоја је душа остала стара, док је моја још млада, млада осећањем према теби. За то сам ти врло захвална, јер млацо срце много вреди у овом хладном свету! Твоје срце суво је. Ти патиш од престоничке болести и не важиш више где је реч о великим осећањима. Ти си неизлечив болесник, за то збогом ! Разочарани смо узајамно и кад бисмо сад покушали да себе о противном уверавамо, платили бисмо скупо ту фанта зију! Зато да свршимо ! Он се диже разочаран. — Љутиш ме непрекидно, рече. Њен поглед почиваше на њемуј она је пречула речи. — Како имаш мрке очи, Цезаре! рече, цело ово време учиниле ми се сиве... Тада га остави и оде. И он је отишао. Напољу му замирисаше нарцисе, које је нека баба продавала на мосту. То га опомену на нарцисе за Терезиним појзсом. Да, имала је право, она је остала млада ! А он ? Пре неколико минута могла га је навести на сваку глупост. Увиђао је сад како је била паметна. Њој је имао да захвали за своју слободу. Уздахнуо је, као да му је нешто одлакнуло и пође обалом. * Кад је хтео идућегјутра — наоружан великом ки<ом : нарциса — да упита за Терезу, дозна од настојницз