Звезда

стр . 159

проузрокује мржња. У оскудици опроштаја, баци све у заборав. Мртви мирно спавају у недрима земље; исто тако треба да почивају наши угашени осећаји. Ти остаци срца имају тако исто свој прах, и на њихове свете остатке не пружајмо руке. Зашго у тој повести тако живог бола видиш_само сан и преварену љубав ? Да ли је провиђзње то учинило без узрока ? И мислиш ли, да је Бог у заборавности тако ударио ? Тим уцарцем, на који се ти тужиш, можда те је опоменуо, дете моје, јер се тада срце твоје отвсрило. Човек је почетник, а туга је господар, и нико се не може познати, док не пропати. То је један немио али узвишени закон, стар као свет и судбина. Колико нам је потребно, да нас неср^ћа крепи и колико по ту жалосну цену можемо купити. Да би жетва сазрела потребна јој је киша ; да би човек живео и осећао, потребне су сузе. Символ је радости скрхана биљка, још влажна од кише, са цветом озго. Зар ниси казао, да си излечен од те лудости ? Зар ниси млад, срећан и свуд радо примљен, и да ниси оплакивао та задовљства, која омиле живот, шта би онда радио ? Кад у сумрак, седећи са каквим старим пријатељем пијеш у сдободи, реци ми, зар би онако весело подигао чашу своју, да ниси осетио, шта вреди взселост ? Би ли волео цвеће, ливаде и зеленило, сонете Петраркине и песме тичије, Микел-Анџела и вештине, Шекспира и природу, кад свуд ту не би нашао какав стари бол ? Зар би разумео непојмљиву небесну хармонију, ноћну тишину и жуборење таласа, да те по који пут грозничаво неспавање није намамило да размишљаш о .вечитоме миру ? Зар сад немзш опет лепу драгану ? Не идете ли опет да се шетате у дубинама рацветане шуме, по сребрнастоме песку ? И у тој зеленој паиати зар' сенке топола не показују пут ? Зар при мееечевим зрацима не гледаш тада превијено, као некад, лепо тело на твојој руци ? И ако на путу наиђеш на срећу, зар не би за њом пошао певајући ? Зашто се жалиш ? Бесмртна се нада освежила под руком несреће. Зашто хоћеш да мрзиш своје младо искуство и Д1 проклињеш оно, што те је ббним учинило ? 0 дете моје ! жали ту лепу неверницу, која је некад гледала, како ти сузе теку из очију! Жали је, јер је жена, а Бог је тебе ставио покрај ње да трпећи познаш тајну среће. Можда је њена дужност била тешка, .можда те је она љу била, али је судба хтела, да ти она здроби срце. Она је познавала живот и показала га теби и друга је побрала плод твоје туге. Жали је! њена је тужна љубав прошла као сан, она је видела рану твоју, али је није могла залечити. У њеним сузама, веруј ми, није све било лаж. Па и да је све лаж било, жали је, јер си је љубио ! Пра> штајмо једно другом. Ја скидам чар, који нас је везивао пред Богом, и са последњом сузом прими и послење збогом. —■ А сад, плава сањалице, сад предајмо се нашој љубави. Кажи ми какву веселу песму, као у оно прво, лепо време. Већ миришљава ледина осећа да се приближава јутро. Хајде да пробудимо драгану и да беремо цвеће у врту. Хајде да гледамо бесмртну природу кахо збацује вео сна ; са првим сунчевим зраком родићемо се поново с њом. Песник. Истину велиш : мржња је проклета, то је гроза пуна гнушања, кад се та притајена гуја завуче у нашу

душу. Слушај ме, о божице, и буди сведок моје заклетве : тако^ми плавих очију моје драгане, и руменила небеснога, тако ми оне сјајне звезде којој је име Венус, која као дрхтави бисер сија на далеком хоризонту ; тако ми величине природе, доброте Створитеља, мирне и чисте светлости, тако ми звезде миле путнику, тако ми моћи живота и Целе васељене, гоним те из памети своје остатче моје луде љубави, тајанствена и тужна повести, која ћеш почивати у прошлости ! А ти, која некад носаше облик и мило име, онај узвишени час, када те заборавио будем, биће час твога опроштаја ! К. П.

ДРУШГВЕНА КРОНИКА Гудачки квартет — МанојловиЛ Реег СугИ, и Бинички и још по нвшто, што је написапо Ми, становници старе вароши, понајбоље знамо, шта значи ићи улицом кац Господ с неба шаље благослов. У таквим приликама, захваљујући чисмености наше престонице, долазимо обично дома са једном каљачом мање и са којом оком блата више, које се вечито лепи за човека, ма колико га он тресао са себе. Али то не бива само уживотињском царству, има тога и у биљноме. Нпр. кукољ тражи шеницу, као прзпали трговац царинску службу. Па кад човек са таквим расположењем куцне на вратима добра знанца, који добро пази, да му се поред пријатеља не увуче и блато у кућу, не треба се дакле чудити, што нам јз требала велика доза срчаности, па да пребродимо београдско блато и да се дочепамо мало чистине у Грађанској Касини где се на Богом укиети дан — јер је цели дан киша и ветар био — 5 ов. мес. давао концерат, доста особен по својој врсти, по својим учесницима и гостима. Г. Цв. Манојловић, наставник српске музичке школе ' и уметник на гласовиру, први пут се јавља пред Београдском публиком. Пијано се по нашим кућама толико одомаћило, да није чудо, што се свако осећаше овлашћен рећи коју унапред о г. Манојловићу и његовом свирању. То беху два ратна табора: једни га кудише, а други хвалише. Но то је све било до Бах-Рубинштајнове Тосса(:а. Падаревсков Сћап1 вапз раго1еб и Чајковскова Е1е§1е потпун су Јгрестиж одржали над противном страном; пошто не влада само ваљаним техничким знањем и студовањем музичких писаца, но има нешто њему својствено што му ствара оригинално интерпретовање и схватање, дајући жив колорит свакој музичкој творевини, коју има у рукама. После Листове фантазије мукло ћутање прешло је у жагор, а овај у одушевљено одобровање. Нећу, а да не прекорим овом приликом оне, који се пуштају у поређења, представљајући себи као рђав ботаничар, који повлачи паралелу двеју или више биљака без обзира на између климатске и друге прилике њихове.