Звезда

вр. 24

3 В Е 3 Д А*

стр. 191

у овом рату. Били ма какви узроци тек ћесарска војска не могаше да одоли Турцима, а особито после пораза код Гроцке од 22. јула 1739. гдеје немачка војска јако потучена. Немачка беше принуђена на мир, који се уговори у Београду, те је познат под именом Београцскога мира од 1. септембра 1739 год. Цар је овај мир потписао 2. октобра 1739. год. По овом миру Аустрија изгуби све земље с десне стране Саве и Дунава, а задржа само тамишки Банат, коме источна граница беше Чрна. Аустрија мораде срушити зидине око Мехадије, Нове Паланке, Ковина и Панчева.*) Кад је предат Београд Турцима, онда и па■тријарх Арсеније IV*. пређе из Београда у Карловце а са њиме Станиша Марковић-Млатишума**) Станиша Марковић-Млатишума, као што се види, био је редак јунак, али само јунак који је у оним приликама мало помагао своме народу, а много више служио Немцу. Служио му је верно и са заносом, као и многи други његови сународници, али српски народ од тога ие само не виде никакве користи, но штете, јер одмах после овога рата настаје читав низ гоњења, која претрпе српски народ у Аусгрији од сваке руке.

ЕАЕО ДА ПОГРЕВАВАМО МРТВЕ (Ре1ег Козеддег) Да ли то већ знате? Свога века још нисам видео мртва милионара. А нисам видео ни мртва просјака. Сви мртви, што сам их ја видео, били су само људи. Па нисам могао да код људи и људи схватим разлику у погребним свечаностима. Добро разумем, да тело онога, који је био просјак, буд^ скромно и просто положено у земљу; али не могу да разумем зашто да се тело онога, коме је срећа поклањала и милијуне, обичава обешчашћавати парадом детињаста сјаја и светске сујете. Просто рећи, пред мајестатом смрти смешна изгледа свака велелепота, која вреди само у земаљским данима. Дакако, управо смешна. Када је овај живот био лакрдија, овај свет био лудница, што се не би та ствар завршила шареним будалинским огртачима! Само када би и смрт знала за шалу! Никада ми није пошло за руком, да по свом увиђању изменим нарави у животу, можда ћу моћи нарави у смрти по својој вољи преокренути. Бар за себе. Ни на који начин не бихжелео да се лишим задовољства, да за погребну свечаност своје драге личности склопим програм. Човек у животу има другова, умирати мора сам. Са нестајањем чула обузимају га мало по мачо самоће смрти ; ништа не помаже, што га добри људи држе за руку, што му бришу са чела зној, што га зову по имену. *) Пико ; Срби у Угарској, у преводу др. Стевана Павловића I. 126. **) Уашсек Рг. Зрес1а1§езсћ1сћ1е с!ег МПкагдгепге. УЈеп 1875. Вагк! II 475—476. Ово је дело забранила аустриска зласт у своје време.

Јадно тело лежи на сам ртнојпостељи. Јаднотело, поставши уједанпут од човека ствар предата је самовољи, безобзирној руци, безобразном оку странчевом. — Ма не дирајте тело ! Умијте лицз, ишчешљајте косу, јер је|дошао велики празник. Можда испуштена душа још који часак лебди око постеље, пре но што полети даље кроз вечност, па посматра прилику, у којој је становала и боравила, и уживала и страдала. У миого га је првих часова смрти лице лепше но што је у животу било ; можла зато што се на њему огледа душа која га с поља сматра. Нека тело стоји још три дана на видику, да онима који су га навикли у милошти и попуштању, не падне уједанпут тежак нестанак. Нека још једном сазнаду, да су га љубили, а који га нису љубили, нека читају у спавгћиву лицу, да је и тако добро. У осталом, мртвац нема ништа више да каже. Па ипак са онај дан-два, докле почива на одру, дејствује он живље на срца, него ли што је целога свога живота укупно дејствовао, и његово мраморно ћутање придикује около стојећима силом јачом од грома: љуби, докле можеш да љубиш ! — А сам одар и гроб није својина мртвачева, он у опште нема више својине — то је имање живих. Нека га дакле приреде по сзој )ј вољи, и што оаа воља носи на себи личнији карактер, што је слободнија од обичаја и навике, тим боље. Ако тело наместите у соби мрачној, намештеној као каква капела, ако запалите кандило и чело главе две свеће и ако самртнику најпосле дате прост крст у руку, онда сте можда одговорили његову односу ка вери, Та у опште могло би се умирање узети, као неки верски чин, као жртвовање себе самога превечноме. — Онаа на прси ружа и пет пупољака; лако је погодити, ко то трчба да ускине и тамо их положи. Меће ли се још какво цзеће нека је живо, а не мртво. Шта ће мртвацу мртво цвеће? Земља хоће живо да негује. Али жестоко желим једно. Нећу сандук од метала, 1 ) нећу гробницу. Нећу тамнице, које ме од живота растављају, од живота свеже, плодне земље, која има права на мене, као и ја на њу; та наа двоје хоћемо још много да радимо, хоћемо будући свет још да изненадимо оним, што можемо, земља и ја, воља! Дакле сандук од јеловине, ако је можно непремазан, јер боја „одржава", то јест у овом случају, она дуго мртво држи што је мртво. А ја то нећу;ја хоћу што је можно скорије да опет почињем. Најлепше би било, када би се тело само увило у платно и тако предало,'земљи. — Спаљивати ! Мени је милије природно уништење од вештачкога. Што се тиче погреоавања, ту нисам скроман. Нећу да ме вуку животиње, него нека ме носе људи. На две мотке од носила, које носе људи. Венци нипошто. Кадч се тако оно зеленило и шарене траке товаром вуку у колима за мртвачким сандуком, то ми се никада није допадало. Ова и друга парада, то '"детињасто кокетовање са сујетом и светским сјзјем тако ни мало не престаје уз величје смрти. Првобитно сваки обичај има свој смисао али када се испрси, када постане без мисли, без такта 1) Осим ако је потребан за иревоз, а после овога даље с аим »