Земунски гласник

86

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Иаставак.) ' Наетаде мртва типшна. Ортеага прислони уво на кључаоницу од других врата , да би чуо имали кога у ближњој соби. Ништа се нечу. Уђе унутра, и закључа за собом врата. У мраку напипа некако кревет, који је имао с преда завесе. И ту се сакрије, јерје држао, да га неће нико видети. Не потраја дуго, ал се зачу шуштање женске хаљине. И одмах потом уђе једнаженска, лепа да чисто засенеочи човеку. С њом уђе и маршал Базен. Она скине горњу хаљину, па онда падне Базену на груди, и стаде га љубити. Ни он јој не остајаше дужан, али поред свега тога, он беше намрштен. -— Опростите Изабела, врло сам узбуђен због тога догађаја, што ме мало час снађе тако, да вам сад само не сносан могу бити. Изабела га је свакојако задржавала, али он оде. Она паде после пред икону на колена, и тихо се мољаше богу, а кад је устала пође кревегу, али како се упрепасти кад види пред собом Ортеагу. — За име божје! — ко сте ви ? Шта кете овде ? Сва је дрхтала од страха. Ортеага тек сад познаде женскињу. — Сињора Дела Переца? Ви ете ? Одкуд ви овде? — Ко сте ви ? запита га Шпањкиња све узбуђенија. — Ко сам ? Зар сте ме већ тако са свим заборавили, а нема још ни два месеца како сам вас из Монтера у Потозу пратио. — А, ви сте онај капетан Ортеага? Ннје могуће. — А што? И ја сам којешта држао, да је не могуће, па ево сада видим да је истина. Ево на пример и ово : вас, једну од најжешћих патриоткиња наших пратио сам од Јуареца довде преко педесет миља, и верно вас чувао. А за што ? ето зато само, да вас допратим у наручја маршалова! —- 8а бога, ви сте крвави ! повиче уплашено Изабела, кад јој паде поглед на руку Ортеагову, са које је заиста крв капљала. — Није то ништа. То је маленпост, са којом ме је стража обдарила пре ј еднога сахата — Дакле ви сте то напали маршала ? Би сте живот на коцку метнули ?

— Мени се не чини то тако опасно. Но манимо се тога. Посветимо ово мало речи, што их можемо проговорити племенитијој ствари. Опростите што ћу вас слободно запитати. Бама ће можда и непријатно бити, али верујте, ја из на^јчистије намере чиним. Шта ради овде Мехиканкип.а, ватрена ћерка републике? — ГБезино царско величанство избрало ме је за дворкињу своју. — А Француз ? а Базен ? заиита Ортеага горком иронијом. Она му не одговори, а он настави: — Изабро вас је за милосницу своју. — Господине! умеритђ се, или ћу викати слуге своје, запрети увређена шпањолкиња. — А мислите ли, да би ви преживели то издајство ? запита је Ортеага са свим хладно, и ухвати за револвер баш да она види. — Ваљда ме нећете убити ? — Зар сад да вас убијем, где вам се живот у најлепшим бојама осмехива, где се још надате ? Не, то нећу и то неби била освета, то би било доброчинство за вас. Једнако право за све — дакле и невољеједнаке. Друкчије ћете ви после пасти, ако судбина не похита, па вас пре неуклони. — Којим нравом гопоритс ви тако са мном ? Немојте заборавити, да ја нисам била роикигва странке ваше, него сам се својевољно к њој придружила. Својевољно могу и отступити. — Питате којим правом ? Правом силе ! Са оним истим нравом, са којим већ толико хиљада година светом владају и свет укроћавају суггрот цивилизацији и напретку; са којим нам којекакве туђшше цареве намећу, са којим толихсе хиљаде у тамницу бацише и смрти предадоше, који оно бранише, за што се непријатељи њихови борише, за своје — убеђење. — Ви ме нисте разумели, јер онда неби тако говорили. Треба да знате, да ја нисам партајкиња, него увек Мехиканкиња. Вратите се у Потозу, настави Изабела са свим благо, па ако не чујете, да сам ја остала увек она иста, онда радите са мном шта хоћете, убите ме, Али ме само не питајте оно, што само претседнику могу и морам казати. — Да нисте — —• — Не питајте ме, јер и ако сам уверена, да је нредамном по(птен човек, опет вам несмем ништа поверити. — Ви играте опасну игру Дона Переца.

— Била опасна или не, ја знам шта хоћу, а то ми јемчи за успех. — Дакле ви варате само маршала. — Ја га мрзим са мојих личних одношаја. — Али ви незаступате ваљда ту личне интересе, него опште. — Али кад се обоји могу извршити, што би их делила. Ја се борим за начело; а што у томе и мога интереса налазим, само је боље сведочансгво, да ћу реиублици вер- • нија остати. — Ја вам не замерам, али вам и одобрити не могу, да издајством војујете против царства. И жао ми је, што ћу у Потози морати казати, да је наша јунакиња жртвовала за републику више, него што јој она може нанлатити — част ! — Мислите како хоћете, али ја држим, да ми жене треба другима да оставимо да хладним разумом раде. Њега хоћу само да уништим, њега који ме је један пут преварио и оставио, иа мисли да ме је сад оиет преварио. Ах да сте га видели само, како се превијао око мене као змија Тога није било што он није употребио, да ме задобије. Појезију и нрозу, цвеће и писма и састанке, да и саме сузе. Маршал је нлакао као дете, само да — жену задобије. И кад је иоетигао, била сам му несносна! Ох, Ортеага, свет би порушила, кад се тога сетим . . . — Ви да сте човек, Переца, ја бих вам велику будућност претсказао. — За што ? — Јер имате женско срце, а мушку енергију. Но дан је већ забелио. ваљалоје да се растану. Она му да кључ од капије и каже му куда ће изаћи, Када је дошао на улицу, бешв већ са свим снатло. Ишао је за* Мишљен ? А на што је мислио ? На оца, на републику или ца лв' 1 пу пшањолкињу? Неколико дана после онога ,,лова," када је нестало „Руже пуебланске 4 из сред царева двора, иђаше једна чета нут Мехике. Беоде ноћ, а зе-. тар и киша надметаху се у спази својој, Страшна нспогода. И у сред тога чета је ишла одцажно, а псоике је немилице иросипада. Ни бог ни 1)аво није имао мира, као да се чета оамих демона нодигла. Когћаник, што је напред јездио нроговори своме другу, што до н»ега јахаше ;