Земунски гласник

87

Како је Ромејро ? То беше снажиа људина, а гласом је и саму одујину надникао. — Како ће ми бити на овоме 1>анолском времену! Кажем ти, Короиа, ако тераш овим поедом само шалу, нека ти ђаво оида номогне. Мени се ево и кости мрзну. — Не, иријатељу, ствар је врло овбиљна. Но ми смо веК блину мете. СаД кеш »нати, шта те је донело амо. Хоћемо цара да збацимо. Не чуди се. Истину ти говорим. Но чуј даље. Као што ти је познато, кад смо отели „ружу пуебламску^ не имађах никако мира од Француских чета. С тога се склоним у један манастир с њоме. И игуман ме је врло пријатељски нримио. И тако сам дан.у био у вароши ме!) нашом партајом, а у вече увек сам, к њој одлазио. У вароши сам се еаетајао са митроиолитом, са Никаријем. са Урагом и другима. Доцне сам видео, шта сам урадио, и покајао сам се за насил»е моје. Пао сам јој пред ноге њезине, и молио сам је, да ми опрости. И опроетила ми је. Но љубав је моја прошла. Груди су ми биле вулкан. Дрхтао сам под сваким нољубцем њезиним, у сваком загј)љају њезиноме. Све је било доцне; игра се не могаше више изнова заиочети. Као проејак, кој и је на крају живота свога, кад пађе дијаманат, па га презре, и баци, јер га не може више усрећити после толиких беда и невоља, гледао сам и ја у очајању све те венце нове љубави и нађенога идеала мога. Прође више недеља. БИо сам изван себе. Бидео сам, да ме Розаура страсно л>уби, да ме л.уби с неописаном ватром, коју је само женски понос угушавао. Очајавао сам, јер немогах одговорити огњу љубаве њезине. Одважио сам се, да бегам. Ако ми је било суђено да искапим чашу јада и невоље, а оно бар нека ју она ие мора делити са мном. Напишем јој нисмо. Горело је у ватри осећања мога. Прошла су времена. Жртвовао сам их за сладости у стотину наручја девојачких и женских. Оде и из манастира, а њој обећам да ћу доћи за осам дана, а уједно јој јавим, да јој на вољу остављам, да међу тим остане у манастиру или да иде, јер нисам хтео отићи као лоиов, који кад што украде одмах изгуби и снагу, да брани пл.ен свој. — Па мислиш ли, да те она чека тамо ? — Ја бих волео, да ме не чека, јер то би ми само отешчало душевну борбу моју, која ми ево утамапи сву снагу моју.

— Ти знапт, да те у стану чекају. — 8нам, за то ћу и похитати, а у једно ћу и понети иретседнику нешто за спомен — цара! — Боже мој! ти живиш не престано у екстремима. — Чини ти се. То има свога основа, јер ти знаш да се ђенерал Урага предао империјалцима, кад је Максимилијан дошао, и да га је цар за свога ађутанта узео. Па осим тога ђенерал Урага стоји у договору са митрополитом, са Лопецом, и Бикаријем и многим другим виншм оФицирима царског ђенералштаба, и они се састају са својим пријаггељима свакога месеца у доминиканском манастиру. Њихов иосао за републику почиње са заробљењем Максимилијановим, асвршујесе тиме, што ће га послати у Аустрију натраг. С тога се и војвоткиња М р и Дона Переца налазе у околини Базеновој. А начин с којим ће се то изв])шити биће свакако сила. У седам сахата у вече вал.а нам извршити посао. Тако је одређено. — А шта ћеш са .„ружом ?" — Мора ћ V се с њом пре тога састати, јер је посао опасан, велики и хитан, па иосле нећу моћи. Тако у разговору дођоше, до некога теснаца, да су се сви коњаници сустигли, Корона и Ромеро не могаху се више разговарати, јер би их и остали морали чути. За четом јахао је полако и замишљен један коњаник. Често је обилазио вође и ирислушкивао им разговор Да му иогледите у лице позиали би га, јер то је био — Јосиф Аустријанац. Дођоше и нред саму престолницу. Ту се поделе. Корона, Ромеро и Јосиф пођу управо путем у Мехику, и остали страпнутицом к летном дворцу Капултенеку, а сви се договоре да до вече у шест сахата на Аламеди буду. Вође са Јосифом одседну у гостионицу, да се одморе. Корона напише још пре тога два писма, једно Лабастиди, друго царскоме ађутанту Ураги. Пред вече пође с Ромером на Аламеду. — Био сам данас код Доне Переце, проговори Корона. Она ми је предала иисмО од претседника, у којем ми налаже, да одмах идем у Кихуахују, да примим нека упутства у послу с твојим оцем у Вашинктону. — Па како Дона ? — То ти не знам казати. Са свим се хладно иоздранисмо, јер се обоје сетисмо последњих догађаја. Врло је мало говорила, а и ја баш нисам

марио,да заподевамо разговор. Иначе, колико сам видео добро живи. — Она је љубазница Базенова ? — Пре ће бити милосница, јер о љубави нема спомена код Француза. Она је врло лепа и дражесна, пато је њему доста. — Чудно ! женска тако дивна и даровита, да јој је цела Мехика завидела, па да тај живот проводи, на што се и последња Индијанкиња гнуша. Заиста чудно ! — Али то је код ње више сретство, него цељ, и та цељ мора стршна бити. А да она љуби маршала, то је са свим не моГуће, јер га ето сваки дап издаје нама. Она игра ролу наопако злу по маршала, само ако јој испадне за руком. — Она је главу своју метила на коцку. — А шта је стало Шпањолкињи до тога, само кад види, да може оногауиропастити, који је њу увредио. — А Базен је опет толико слеп, да се поверава жени, коју сваким даном све више у блато распуштености одвлачи. — Чини ми се, да јој ти мораш благодаран бити. — Јест, она ми је живот спасла, ито је учинила из страсти, као што из страсти сада ирепублици служи, јер мрзи ма ршал а. проклиње га; хоће да му се освети. — И опет је његова милоеница. — Јер њој није доста, да га материјално само упропасти, она хоће, да му моралну ексистенцију иоруши. — Па мислиш ли, да ће постићи то, што жели ? — Како сада ствари стоје, држим да хоће, јер она потпаљује Фантазију његову, помиње му славу, и говори му о не могућностима, како ће до круне доћи, а тиме га само нотстрекава на издајство. И кад постигне цељ своју, она ће му открити тајну своју. — Страшна женска! — Сад је тако, а пре три година била је анђео. Но ево нас на место. Ту је већ доминикански манастир. Ако ћеш ме чекати у гостионици, за један сахгт доћићу зацело натЈ)аг. — Шта, зар сам да идеш ? — А што не? — Чуо сам, да у томе светом гњезду има других ствари, него што су бели голубови. — Свејсдно. Док је сабље о моме пасу, не бојим се. Сад с богом! За један сахат видеће мо се. — Соетно ! х.