Земунски гласник

256

Мнхајпло 91. Оброновнћ 111.

Дан двадесет девети месеца Маја остаје значајан у нашој историји, која је и сувише ишарана црним листовима. Жарко сунце гасило се у мутним валима широког мора, и у исти час угасио се живот срнскога кнеза, угасио се у мору невоље и терета, које се ретко одваја од живота човечјег. Убилачка рука подиже се на кнеза и он паде у црни гроб са сјајнога престола, са кога још никако да засија стална срећа народу српскоме. Од онога светлог часа, када је силни Душан, цар српски, загрозио и самоме Цариграду, од онога часа загрозило је из потаје и венење народу српскоме. На Косову упропастише српску самосталност људи, којима је више стало до сјајности и величине своје, него ли до величине народне. И грозна смрт кнеза Михајила личи доста догађају онога времена, од којег нас растављају петстотина година тужнога робовања. Као што званичне „Српске Новине" јављају, узрок је крвавој смрти кнеза Михајила грамзљивост за влашћу, за престолом. Тужно осећање, које је овладало српским срцем исповедамо у овим редовима горкога осећања, али уједно и изјављујемо, да нас ожинљава то уверење, које нам и званичне и полузваничне новине београдске донесоше , уверење , да су руке народне и руке српских патриота чисте од владалачке крви. Сваки се Србин гнуша тога крвавог злочинства. Бог и праведан суд нека суди убицама, а синови сриски на гробу кнеза свога нека чистом савешћу пруже један другомруку братства и лепе слоге у име спасења и живота народног. Раздор у данашњем часу и сумњичење на чисте и невине људе, само би вређало српско срце нашега мртвог кнеза. Он из гроба нозива народ свој, да се ради горке смрти његове опадањем не цепа, него да се прибере у тешкој жалости својој, па да има пред очима само срећу своју. То нам српска душа нашега кнеза са висина говори, то иште прека нотреба срискога народа.

Испунимо вољу кнежеву. Живот кнеза Михајила био је тежак и пун трња, као што је и смрт његова грозна и ужасна, и као што је тежак положај народа српскога, у који је бачен насилничком смрћу свога кнеза. Кнез Михајило дошао је на престо српски 5. Марта 1840. г., као Обреновић III., и то после смрти брата свога Милана, који је само 26 дана био кнез, на и то није знао, јерЈе лежао смртно на ностељи већ онда, кад су га „заступници кнежевога достојанства" изабрали. Народ је полагао велику наду на младога кнеза, али како је ступио на владу наишао је на тако силне противнике да му је снага сувише слаба била, да им одоле. 21. Септембра 1842. г. морао је нобећи у Аустрију. Тада су стране силе иротестовале против тога преврата, но Вучић им одговори: „Нека се кнез Михајило врати, јер народ није устао против њега, него против његове владе." До 1858. г. владао је Александар Карађорђевић. Народна скупштина исте године збаци га и опет подигне на престо старога Милоша, али не толико њега ради, колика ради кнеза Михајила, јер је народ увек полагао на њега велику наду, тим више, што је тада 16 година у прогонству живео, а то је лепа школа за живот. 13. Семптембра 1860. г. умре Милош и на српски иресто дође по други пут кнез Михајило. Довде само, на се већ види, какав је био лјивот кнеза Михајила од младости његове. Шестнаест је година живео у прогонству, а горак је лебац у туђој земљи погледајући на своје отачаство. Године, у којима је седео на престолу, беху опет узмућене бригом за обезбедност миле Србије. Но најжалоснији и најужаснији дан његовога живота, то је последњи дан, дан грозне смрти његове, дан опште жалости српске. Данашњи напредак Србије у просвети има много благодарити кнезу Михајилу, а што јеона сада тако уважавана у Европи од владалаца и од народа само њему се Може приписати. Кнез Михајило био је ожењен гроФицом Јулијом Хуњади. Порода није имао. И тако живот пун борбе свршио се не у борби, него под пушком из потаје. Кнеза Михајила нема више. Нама остаје само спомен његов и жалост, голема жалост, која ће се ублажити само ако буде Србија и даље корачила стазом наиретка.

Нека би бог дао, да крв из сртш кнеза Михајила непадне на терет народу. Крзници нека одговарају за њу нраведноме суду, а српски ће народ , истина ожалошћеним срцем, али бистром свешћу поћи на носао за милу отачбину своју. Тиме ће најлепше бити награ!јен мученички свршетак живота кнеза Михајила. н.

Стунан.е на прест« Јглнеаветс Цесаревне.

(НЛСТЛНАК ) — 0 госпођо! викне Воронцов и ухвати се за мач. „И ти си отриила те безобразне речи, а да га и неказниш!" — Ћутала сам и смешила сам се," одговори Цесаревна, али јој гњев севаше из очију. „Али нре ћу се раја одрећи, него што ћу му то заборавити." — Да је ваше царско височанство учинило, што сам вам ја световао, прекори је Лесток, не би морали чекати, него би га већ сада казнили. — И опет се за то не кајем, што те нисам послушала," одговори цесаревна одважно. „Јер сад тек знам, како ваља радити, да разорим престо за неколико сахата. Догађај прошле ноћи довољно ме је научио. И ја се надам", рече Цесаревна и погледи поверљиво Воронцова и Лестока, „да ћу у вама двојици наћи два добра јунака, који ће за ме учинити оно, што је маршал за Ану учинио. А заклињем вам се, да у часу невоље и опасности не ћу дрхтати, као што је слаба Ана чинила. Не, напред ћу ићи на челу- мојих верних и сопственим рукама својима обори ћу преето Иванов.

5. Лепи гроФ Линар. Како брзо пролази живот! Шта је једна година, кад мине, па је се сетим? Сан, просањано време. То је искусила и Ана Карловна јер од како је постала владарком прођоше јој они месеци, као неколико сахата. Одмах сутрадан, иосле оне ноћи, кад је Ана подигнута на престо, беху обилато сви они награђени, који јој помогоше у томе. Сваки је од њих добио осим великога крета светога Андрије ио коју провинцију и сваки је у чину своме поступио. ГроФ Остерман дошао је на место Черкоскога за великога канцлера, који је због етарости захвалио. ГроФ Головкин постао је министар на меето