Земунски гласник

272

Одлолци нз књиге „Гронје"*)

В а љ е в о. Ове године изишла је у Липиској важна књига под именом ,,Србија" од познатога Каница; Ту су хисторијско-етнограФСке штудије његове у путовању од 1859—1868. г. Дело је веома велико и сјајно израђено. Поштовани путник и научењак пропутовао је целу Србију, као што сам вели : „Има седамнаест округа, и ни један од тих нисам мимо ишао. У некима сам и два пут био. На Дунаву, Сави и Морави, међу зеленом Дринрм и густим шумама шумадијским, од Ртња до врх Копаопика. где се орли легу, свуда сам тражио срнски народ, иа и у његовим најскривенијим местима и учио сам његов карактер , н.егопе нарали и обичаје, слушаб сам његове песме и ириче, ироучавао сам његов друштвени и политични живот." Он говори са одушевлењем и искреним пријатељством о Србији и о српскоме народу, говори, како истина и наука захтевају. Данасје Срби ја ваздан пред очима Европи. Најважнији акт у иреображавају Европе неможе проћи без њезинога суделовања, ако не и самога мига. С тога заслужује Каниц велику хвалу особито од нас С])ба, што је показао страноме свету снагу и здрав живот срискога народа, што је показао да је Србија карика између Евроне и истока, што ноказао способност нашега народа за упоредно нанредовање са сваким другим. Ми доносимо нашим читаоцима из те кн.иге овај одломак, а у идућим бројевима донећемо новремено још који. „Из Каменице сам ишао у Ваљево. Капетан и писар немогаху ме иратитн, јер имађаху врло нужна посла. Обојица су зором отишли у околна села. За вођу ми дадоше иоузданога пандура, крји је пут у ирсте знао. Осим његовога народног руха, иознао сам и по његовом лаком и ггоузданом кораку, и богато искекиним пиштољима и по дугој пушки, да је прави син „црних брда." Скоро сваке године провуку се по неколико Црногораца кроз турске горе, које деле њихову отачбину од Србије. Ту гледе да поста-

*) Ова је књига изишла почетком Маја и штампана је трошком књижара Фриса у Лиииској само у 700 утисака. Цена јој је 13 Фор. 50 новч. у банкнотама. Желили би да се ова књига колико је могуће више распростире у Српству , јер се нас прво и највише тиче. С тога ко год је жели имати, нека се обрати на уредништво овога листа с обвезнии,ом, да ће књигу зацело узети, и ми ћемоје свакоме рег ЗЧасћпаИте послати. Исти књргжар спрема сад и руско издање тога дела. (Уредн.)

ну пандури, јер то је најприличније њиховом животу. Ту је слободан, добро је плаћен, а нема права посла, па може својим драгим навикама угодити, може много тумарати, по механама ићи и ту — гусларе слушати и — политизирати. Мој се Црногорац јако обрадовао, кад сам му казао, да сам био у Црној гори, да му познајем кнеза његовог, па случајно и сердара његове нахије (црничка) сенатора Матановића, о којем се последњих година много говорило. Он је давно отишао из Црне горе, на ме је ваздан запиткивао о својој милој отачбини, која му је на срцу. На врху горње Буковице станемо у хлад под гранати раст. Ту нацртам планину Медведник са стране, што је врло лепо погледати. Протеже се као ланац, а са овога места најјасније се виде његова главнија брда, високи Медвеник, саједином својом равницом, па онда Јабланик и Повлен, који су јако исцепани. Од Каменице спушта се немл.иште' у све пшре просеке, који на изменцу најлепша поља и шуме скривају све до велике, скоро са свим равне долине. На јужном крају њезином подиже се Ваљево. Са згоднога геограФског иоложаја свога ирипада Ваљево међу најзнатније вароши у С])бију и њега чека најбогатија будућност. Свуда унаоколо опасано је шумом и људство његово мора све потребе за кућу на своме тржишту набавити, јер су друге вароши удаљене. На марвене вашаре њихове, особито што се коња тиче, долазе купцииз најудаљенијих крајева Србије. Подизању и цветању Ваљеиа приноси и то много, што је у њему ок])ужни суд. Још из далека кад се ногледи Ваљево, изненади свакога својом дужином, својим кућама, које су лепо грађене и све црепом покривене и својим леиим кулама од цркве. На североисточној страни Ваљева, на месту Паланке, која се често сномиње у Секендорфовом походу 1737 г., и која се иредала Турцима, на истоме месту поднже се једна зграда као нека кула, што се још из далека види. То је окружно сместиште војених спрема. Видао ју је Јаков Ненадовић и то каменом, што је добио од разрушене старе куле Витковићеве. Од те старе куле види се још само мало темеља, близу места, где се Градац са Јабланицом снаја, а то су главне реке, што утичу у Колубару, и долазе из Медведника. Можда ће и ти

остаци бити потрошени у две к\ г ле. што се мисле градити Ва.Беву за одбрану противу нападаја од Дрине. Тиме ће и последњи сиомеи старога и силнога племена V Србији нестати, којегаиме још само у једној леној херцеговачкој народној несми живи. Кад сам начелника походио, нађом у окружноме суду, као и ио другим варошима, несразмерно мноштво људи, крји се парниче. г Гоме је узрок жудња или унраво страст народа за парничењем и кавгом, што данашњи суд по својој установи јопх снажно потпомаже. То је једно од највећих зала у Србији, Заиста, морало би три пут више људи у суду бити, ако би хтели иоле на време да се отољају оне силне тужбе, које се код свију судова горрстасно гомилају. С поуздане ме стране увераваху, да је 1860. г. до 1000 нарница чекало на решење у ваљевском окружном суду, а још делокруг нижих судова није тако ограничен, јер законито месни примирителни суд, који се састоји из кмета и два приседника, могу решавати у стварима до 200 гроша. Но може се и на капетана даље анелирати. Он са још двојицом заклетих. које сам бира, иретставља касацију у тим мањим пословима. И странке, које се парниче, ретко се задовол.е са иресудом првостепеног суда. У озбиљнијим стварима обиђу они све редом надлежне судове до највишега. Ту вам се апелира од капетана окружноме суду. па онда београдској апелацији и касацији, а чеето и против њихове нресуде на министре, на државни савет, на и на самога кнеза. Често странке, које се парниче, жртвују рад какве не знатие ствари цело имаше своје, само због тога, што хоће сваки да има нраво, а адвокатима и кајишарима иде носао, како ни у једној западној земљи европској. Да би се стало на пут томе злу у Србији, што немилице прождире и упропашћује социјално стање њезино, ваља пре свега рапшрити делокруг нижих судова, и ограничити само на важније ствари то аиелирање на више и на највише место, што је у Србији већ еа свим обично иостало. Напротив томе, српски се народ плаши заклетве, или се бар врло тешко заклиње. То говори јасно за морал и чистоту душе његове. Многи претрпе знатну штету у случају, где нису убеђени у праву своме, а судија иште, да се закупе. У Србији се врло ретко догађају лажне заклетве." С. II.