Земунски гласник

296

Одломци из књиге ..Грбијг."

Народни дар. На целоме путу моме, али особито у ваљевском округу сам имао прилику, да се дивим дару народном и укусу његовом, са којим оиако вешто израђује женско рухо и распоређује различне боје и украсе. Узтражимо ли, на што су се угледале Српкиље у томе иослу, наћи ћемо понајнре богато бизантијскоарапско рухо, са којим се може похвалити раваничка, крушевачка, љубостињска црква и т. д. Са живим духом израђена скулптура тих споменика даје нам сјајно сведочанство, да је Орбијау средњем веку лепо нанредовала у вештини. Па н данас, после четиристогодишњег угњетења и мртвила, још ее није угасио у пароду тај урођени дар. Свуда се показују клице нове теисње за стварањем, и радовах се, кад то видех и на простом покућанству, у дивним шарама на оружју, на високим кј)стовима по гробжу и на дрвенаријама у цркви. (Каниц је у својој књизи показао заиста лепе дрворезе од срнске руке у три слике, но ми их неможемо својим читаоцима претискане показати. Он спомиње цркву каменичку, што лежи на путу, и хвали дрворескп посао, а то је рукотворина некога сељака Васића из Буковице 1845. године.) На поеледној светској изложби лондонској привукао је општу пажњу дрворез неког Атињана Агатангела, па и друге грчке скулптуреи елике савршенством својим. И архитекта Хансеп, човек стручан, говорио ми је много о јаком развијању дара народног у свима струкама вештине у Грчкој. Грци имају истина сјајних остатака из свога класичног доба, а Орбија је још и полуизображе11им или варварским народима опкољена, што јој развитку смета, и опет могу казати, судећи по томе урођеном дару народном, да ће на томе путу напредовати. Иза поменуте цркве раваничке, пут је опет бољи и земља је обделанија. Земљиште је равније и само с десне стране високи Медвеник сећа нас на знатну висину ланца, што се десном обалом Дрине повлачи. Бесмо већ на сред села, које је веома раштркано, требаше нам читава по еахата до општинске куће, која се из далека видела. Каменлца з (узи.ча толики просгор, као

и многа друга места српска , да би и првоЈ престолници европекој довољан био. С нама заједпо уђе у кућу и нека сирота сељанка. Пртила је корпу са јестивом, крчаг воде и кревет. Плашљиво питаше за свога мужа, који је у апсу, јер се нротивио једноме чиновнику. Ватвор у Орбији пада осуђеноме двапут тешко. Прво п.ему самоме, друго његовој породици, јер она издржава полицајног осуђеника и онога, који је иод криминалном иетрагом, а не држава, па ако држава што и изда, то се накнади од имаља љегова. Оамо осуђене криминалне преступнике изд[)жава држава. Тим начиним отпадају они жалосни и мали кривци, што у јесен само због тога скјшве, да преко зиме имају топлу собу и добру храну у апсу и радепичким кућама. Жена илакаше и мепи беше жао. Вамолим доброга капетана Божића, да опроети кривцу, и он поелуша, премда тепгко. али, речб ми: ,,човек је ипаче добар и вама за љубав, као госту ево.че, да се неби Имали ни на што непријатно у мојој кући сећати. учинићу. Мало час и осуђени сел.ак дође п]Н'д нас. Капетан му каже, да је на молбу доброга етранца оелобођеп, но нека ее чу-ва други нут, јер ће онда бити жешће казњен. Муж и жена благосиљаху нас и одоше, а ми остадосмо расположени, јер учинисмо савести својој иријатно дело, ослободпсмо човека из мучнога положаја. Беше већ и поноћ и ми се још новер.т.иво разговарасмо покрај слабе еветлости. Капетан ми је много говорио о обичајима и карактеру народа ерпскога, па и то са истом искреношћу и о добрим и о мрачним странама, рад чега сам му веома благодаран. Божић се учио на страним школама, као и многи други млађи ОФицири и чиновници. Знао је много и о Панчеву и Бечу приноведати, особито се Беча сећао. Написмо још напретку Србије и изображењу немачком и онда се растадосмо ту ноћ, а можда и за навек. с. II.

Гуђрње кнежевим убстама.

(Наставак.) Поеле Видоја Ивковића дође Павле Радовановић на ред. На првом иепиту, 9. Јуна, Павле је порицао, да је радио штогод о убиству кпе-

жеву. Тад казиваше, да је 29. Маја по подне ишао у Топчидер са својим братом Ђорђем, који је тамо сишао с кола и отишао у парк, а оН се одвезао заточеничкој кући к своме брату Љубомиру, код кога је нровео сахат и по, а у то чу, да је кнез убијен, и онда јеодмах сео на кола и одвезао се до раскршнице код стаклене баште, па кочијаша оправио до конака да види је л' истина, а међу тим сам нотера кола и дође кући, где га је доцмије полиција ухватила и одвела у апс. Ове друго је порицао, само је иризнао, да је с братом .Бубомиром етојавши на брду имао дурбин, на који су обојица гледали. Истом после тога па испиту 11. Јуна поче да нризнаје. Видим и сам — изјашњаваше се сада — да је ствар према мени доста доказана, па већ нисам рад да остане добро пеобјашњена, барем што ее тиче мене, у колико сам радио у овом нослу. Руководило ме је нешто моје расположење према кнезу и његовој влади, од које сам претрпео 1Лшого, што мислим да није требало, а нешто опет општи интереси, јер сам држао, да ће онште ствари, кад се уклони кнез Михаило, па доведе на владу Пера Карађорђевић, ићи боље. Тек доста на томе, да сам још од лане зачео у себи мисао , да се начини преврат, па било како му драго, и постави друга влада, па ил' доведе Пера Карађорђевић или установи република. Ту мисао, као што рекох, зачео сам још лане. Међу тим нашло се и долазило је к мени више њих, који су самном делили ту мисао. Они ми предлагаше да се то још опда изврши, т. ј. лане (о омладинској скупштини) кад је кнез отишао у илиџе преко , па да се нападне на миниетре кад буду у министарској седници и да се поубијају; али ја сам то одбио, јер сам држао, да тим, што би се овде министри поубијали, неће бити ствар свршена, будући би кнез телеграФом наименовао друге, који ће нам у послу стати на пут. И на томе остане. О тој ствари онда су еамном договарали се Филин Станковић и Рогић. Место тога ја сам брата мога Ђорђа послао до Иванке, где је спахилук кнежев, јер се беше чуло, да ће кнез тамо свраћати, а послао сам гадато место добро промотри, на ако би било удесно да се ту кнез може убити, онда да се тамо и учини, јер као рачунао сам, да би то била најноузданија прилика за преврат, а држао сам да ће кнез тамо дуже остати, но како се кнез не