Земунски гласник

У Зе.м^пу, 18. Аупгста 1808. ЗЕМУНСКИ ГЈ1ДСНИК - х ■

Земунски ^ласнИк излави Недељом у јутру. Цена му је годиш&аб фо - Предплату на Земунски Гиасник прима из Аустрије Сопронова печатња ринти у банкнотама ваједно сноштарином или достављањем у к^ћу. За у Земуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валоагићу Беоћредбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 42. граду. Предбројници иа Босне, Херцеговине и Старе Србије предбројо 8а Босну, Херцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске се у плаћеним писмима код управе вилајетске печатље у Сарајеву. Без поштарине, коју иредбројници сами имају плаћати. новаца никакве се не уважавају наручбине.

К дебатм о иародиои језику. I. У 40. броју „Земун. Гласника" саопштено ј"е решење војеног министарства, којим ово усљед т*жбе некојих панчевачких грађана царски патенат од 16. Фебруара о. г., V колико се он на земаљски језик односи. разјашњује. Тумачење то нисам читао баш са особитом радошћу, једно што опет дознадох, да граници нодељена права, па била она како му драго малепа, немогу у живот ступити, а да се једна или друга власт неби пожурила, да им Гдекоји огранак не обреже; друго што из тог Факта увиђасмо, како у једном повећом комунитету међусобна распра грађана разне народности до тог је степена дошла да нам жалоснн пример неслоге даје. Непријатном овом појавом недаМо се узнемиривати, јер искуством је посведочено, да наши грађани нису се Никада у друге угледали и њиховом примеру следовали, већ да Земунци у колико им то околности допуштају, сложно у корист општине раде. Није нам познат ни један случај, да би у нашој ошптини једна народна странка оно кудила, што би друга хвалила, једна рушила, што би друга дизала. Код нас се још Није догодило, даједна странка, ако је у мањини, решавање осујети својим одлазком из седнице. Најбољи доказ нашег мефусобног поштоваља и зрелости је пак тај, што се код нас досад свагда избегавало, да се више власти у наше опшгинске ствари уплећу. У кратко као прави грађани пошли смо оним путем, којим се уздамо постићи и утемељити благостање општине/ које је доста занемарено, а то ће бити, ако у будуће као и досад будемо при решавању општинских ствари једино интерес општине пред очима имали, и одлучили га од интереса народности, где би овај ономе в ^хетати

могао. Вечни закони правде и истине имају нам' бити једино мерило и у нашему раду као општинари. 0 пуним правом може се дакле похвал*ити понашање нашег варошког заступништва, нарочито може његов закључак за пример служити у томе, како да се царскиМ решењем народном језику уступ.вено право у ирактици врши. Читатељима „Гласника" познато је, како је варошко застурништво ту ствар једн.огласно расправило и како су га при решењу само назори правде и корист општине руководиле; а будући да за то решење гласаше и наши суграђани немачке народности, то сам судио, да горе споменуто разјашнење војеног министарства по нас вредности нема. Но из „Гласника" број 41. видим, да је то министарско разјашнење дало повода подужој дебати у седницн варошког заступништва. Мени је жао, што због своје болести нисам могао тада на дужност одлазити и у том већању суделовати. Али ипак морам казати, да сам с резултатом те дебате са свим задовољан, јер сам уверен, да закључак опгатински ' правди и користи наше вароши одговара. То ми не ' би дало повода, да ово неколико редака на Бас управим, да није код те ирилике г. вар. управитељ нека начела заступао, против који свој глас подижем, да неби та начела код друге које прилике меродавна поетала. Ја то тим више држим за своју дужност, што г. први варошки претставник не само да није против тих начела устао, већ јеједно од њих усвојио—и бранио. Г. варогаки управитељ на име каже, да се протокол општинског већа и на немачком језику води, и то међ' осталим из тог узрока, гато он српским језику вегат није. То, право да кажем, немогу ни за какав узрок сматрати, јер по мом уве-

рењу право Једном народу пристоЈеће'или подељено неможе се по својству'чиновника равнати. Ако је истина, а мислим да ми то нико опорећи неможе, како ни један народ ради чиновника не постоји, то је дужност чиновникова, да себи она својства прибави, која га у стање поетаве, да дужности својој одговара. Речи г. вар. управитеља налажу нам пак, да у будуће при избору чиновника предосторожније будемо. Друго начело код исте прилике изречено јога је погибелније, ако допустимо, да се оно у практици непоречно уважава. Ово је начело изречено с речима: „да у том питању министарски рескрипт регаително говори, да је тада (при првом регаењу) криво схваћен закон, прогласећи српски језик; носадјеизишла коректива у министарском рескрипту, по њој морамо поступати,јер бимогло доћи до тужбе, атакав одговор магистрат неможе узети на себе. ..." Томе још дода као разјашнење, г. први варошки представник да је то решење војеног министарства, „којим се и другим језицима право исто даје, закон." Нећу овде опширннје да разлажем, да ли је решење војеног министарства у складу са царским патентом; то остављам оним нанчевачким грађанима, који још нису до оне грађанске самосвести дошли, да кућевне своје послове у међусобној слози расправе, већ показаше, да о самоуправи ни појма немају, а камо ли, да су за њу зрели. Осми параграФ грађанског законика изриком каже, да само законодавац законе онако тумачити може, да то тумачење све аустријске грађане веже, за које он стоји. Но сви правослови кажу, да и такова разЈашњавања ни и.з далека немају ону важност, која законима, то јест прописима од законодавца издатима нринадлежи. М. И вј Љ.