Земунски гласник

370

Малн барои.

VIII. Нрећи ћемо запимљиви разговор њихов у рајнековом двору. Доста то, да је стари свештеник обрекао, да ће се он пред судом заклети, да је он барона Бонкара са Маријом Јованком Фајн венчао. Сведоци при венчању беху Јевђеније од Врисака и Виктор викомт од Лицуна. Херберт се пожури сада у Париз своме ујаку, да своје право савргаено наследи. Јелисавета му се показиваше особито наклоРБепа, он јој не хтеде још своје осећање открити, док год не буде родом њојзи раван. Ондаћеје тек запросити. Отпутовао је још у месецу Јуну. Но и у Паризу наиђе на неке тешкоће. Ујак га је хладио примио. Исгина Херберт је са свим наличио на његовога млађег брата, али му његов племићски понос не допушташе, да се покаже љубазан према сину једне чиновничке немачке ћерке. Наравно, он није ни мислио део његова оца закинути му , али суду француском не беше довољно сведочанство самога попа. Но Херберт не одустајаше. Чуо је , Да од оба с.ведока још Брисак живи, који је пуковником постао и сада у Италији живи. Херберт похити тамо. Није марио ни за природну лепоту ни за обилне вештине, којиМа је Италија богата. Јурио је док га није у Ници нашао. Пуковник плачући загрли сина свога не заборављенога пријатеља у младости. После неколико дана дигне се Херберт заједно с пуковником у Париз. И сад без икакве препреке наследи он очино добро , које је за толике године од смрти његове прилично порасло. Међу очиним стварима нађе и н>егову слику и понесе је собом као драгу успомену , и ако га није никада познавао. Оад полети кући. Са не описаним осећањем дође на гроб своје мајке, која се сиротица томе више никада и не надаше. Барон Рајнек беше са својом породицом у БаденБадену. Тамо га вукло срце с не описаном снагом. И дође тамо. Беше јако узбуђен. Наједанпут спази једну женску, где иде испод руке са неким човеком. То беше Јелисавета и гроФ Риденау. Да ли га очи вараху ? Потрчи за њима, али пре него што их је стигао уђу у неку кућу. Разбере за стан барона Рајнека. С каквим је осећањем ушао унутра.

Ту чује , да је барон с госпођицом отишао у шетњу, а Отмар лежи болестан. Херберт уђе у Отмарову собу. Отмар почиваше на канабету. Крај њега стајаше стара вериа слуга. Сиромах Отмар изгледао је као сен. Тек што није издахно. Једва се подиже, кад угледа Херберта. Бескрајна љубав, али и не исказани бол лежаше му у погледу, с којим је иоздравио Херберта. — Јадпи Херберте! прошапута Отмар. Ах, боље да ниси више никада преступио праг овај. Ти си нас л^убио и веран си нам био. 06маном и неверношћу ти се то иаграђује. — Не разумем те Отмаре!одговори Херберт и сав пребледи. 8ар ме више не волеш ? — 0, ја те волим и воле ћу те до гроба мога. Али видиш, ја сам знао за твоју љубав према еестри мојој , коју ти за толико гојиш у твоме племенитом срцу, и знао сам, да дотле нећеш мировати, док не будеш у роду с њом једнак. На гле, њезино племепито осећање надвладала је сујета и чежња, да само светли и она те је изневерила. Са болним срцем велим ти , она је заручена са — — Са грофом Риденауом! новиче Херберт болно. Дакле се ни сам преварио. Постао сам богат и сретан, да сад само сиромашнији и несретннји будем! Плакао је и рукама је иокрио своје плачно лице. — Ћути, Херберте! Она и не заслужује тебе, не заслужује тако племенито срце, као што је твоје. И отац је противан њезиној удаји. Гроф Риденау је богат, врло богат човек, и скорим ће бити министар; али он је, сви кажу, и лаКомислен човек, карта се и расипа благо. Наравно за љубав. Јелисавети сад се мало оставио тога живота, а она сад мисли, да савршено влада грофом и да га је она тако преобразила, па му са свим поверљиво пружа руку- и отац не може никако да је одговори. Отмар је једва то изговорио. Са свим малаксао клоне на јастуке. Па онда слабим гласом рече: Ах, овде Ј је тако нешто загушљиво! Зрака, Херберте, чисга зрака! Стаде за тим михати рукама око себе и пипати, иобледи као крпа и гледаите плашљиво по соби. Херберт се јако поплаши, те пошље слугу но Барона и Јелисавету. Отмар се мало умири и као да је засиао, но дисање му беше тешко, усне ми грозничаво дрхтаху, а хла-

дан зној му је пробијао чело. Тако страховито прође четврт сахата. Наједан пут се зачуше брзи 'кораци % ходником. Барон уђе, а за њим Јелисавета. Она пребледи. Херберт стајаше пред њом. Барон га срдачно поздрави , па онда се окрене Отмару. Шта је могло то лепо девојче мислити, кад је угледало свога негдањег љубазника, а сад жртву своје сујете и неверства свога? Отмар прогледи. — Он је опет овде рече, нага једини пријатељ. Сад ћу лакше умрети оче! Нека те бог благослови Херберте, што си дошао, да ми последње часе мога чемерног живота улеишаш љубављу твојом. Јелисавето сестро, теби нека бог опросги, за опо, што си њему учинила! Глас му изумре. Само се још чуло тешко и иснрекидано дисање. Очи му тражише јоШ Херберта. Усне му се ваирезаху, као да хтед^_ још нешто казати. Хтеде се још један пут иснравити, али клоне мртав. Јелисавета цикпу као очајиица и паде над телом његовим. Херберт изиђе полако из собе. Опетје имао двоје мртвих да оплакује. (Свршићо се.) ;

Несрећа у Шиан^ји. (Историјска цртица.) У Шпанију све је готово за револуцију тако, да се већ и не говори, о узроцима и последицама њеним. Тамо је то већ обичан носао, само је чудно како се за две три године већ неколико пута појавила револуција, но ни један пут није се могла потпуно да развије. Од један пут тек открију се завере са с.вима њеним иоследицама: убијањем, затварањем и емигриратвем. Народ у Шпанији тако је већ навикао на анархију свију партаја, да је исто тако равнодушан према њима, као год и туђ народ ма на коме крају. Све што је Шпанија за ово сто година подржала било је тако жалосно, и стало ју је толико крви, да даља међусобна борба није ништа друго, него наелествена болест те землзе, у којој се иравителствена еистема одзивала вазда са угњетавањем. Гордо шнанско краљевстпо, коме еунце нигда залазило није, сад је тако мрачно, да Шпанија и незна да ли ће му икада опет сунце заеијати, или је оно оепонано на глошењу партаја, на дворске интриге и завојевања. И данас се завере таласају по тој несрећпој зем.ви, али је то без