Земунски гласник

82

Рупа па рукаву. (Но Чоке-у) _./ — 0 (Иастгшак.) ' Миливој је са својим стањем тако задовољан био, да је господину банкеру једно писмо пуно највеће благодарности писао. „Ја никакву бољу судбу на свету не желим," нисаше он, „него ова што је. Ја сам врло сретан; јер сте ме у таки положај довели где само добра чинити могу. А то ће и бити, само док се с мојим делокругом мало изближе упознам. Овде су људи подивљачени, као и њива што им је занемарена. Колико још необрађених имаде! Али ја се ипак надам да ћу господина Иванића потиуно задовољити моћи." Но на скоро се други лист окрене и Миливој се не осоћаше више тако сретан. Госпођа Божићка преповеди му да имаде једну ћерку, коју сваки дан из суседне вароши очекује. Миливој мишљаше, ако је ћерка као и мајка то ми заиста мој план и начин досадањег живота покварити не ће. Али као што је већ речено лист се сасвим други окрене. Једног вечвра врати се он из шуме кући, где је парче земље имао да премери. Усиут сретну га нека кола, у којима две женскиње седише. гБему се учини као да су из господинове куће ишли и у варош се цатраг враћале. Али кад у собу где се обично јело зчшђе, угледа осим госпође Божићке и надзорника још једно младо смеђе девојче око 17 година са њежнкм цртама и погледом. - Па кад то виде мораде јој се и нехотице поклоиити. Ова лепа туђинка нешто порумешшши одпоздрави га. А госпођа Божићка прнвати: „Ово је гдоја ћерка Емилија". Миливој у тренутку том заборави на измерену земљу и на шуму, о чему је надзорнику много којешта рећи имао, шта више и новој укућанки је заборавио коју лепу рећи, кад га ова с пуном њежношћу ословила. — При столу, где је обично говорљЕв, отвореп и шаљив бивао, сад остаке сасвгш дрвен и ваздан ћуташе. То је тако изгледало као да је у тој девојци бесан дух за њега дисас, као да је, ако смем рећи, поплашен и устрављен био. Он се сам чудио, како му та страна Милева толико поштовање спрама ње ули. Он то није допустити могао ; тео се охрабрити и у разговор се с њоме упустити, као и с другим за столом. Али кад би

га девојче са својим загаситим очима ногледало, кад би му што одговорила гласом, који му је свуду шу потресао — онда му се учини као да му је ко најгрознију тајну издао, као да га сви изневерише. Преко обичаја овог вечера се дили су дуго при вечери и то у не баш најпријатнијем разговору. Кад се Миливој сам у својој соби нашао, на сваком му је дувару трептила слика ове нове укућанке. Он махаше главом и мишљаше: „0 овим се девојчетом не може живети!" Кад је у постељу легао и очи склонио, сто пута му је сјајније трептила ова дражесна слика, него у п о дана. У јутру пре је помислио наЕмилију, него на даље премеравање земље. Али је и морао то чинити: јер је чуо харФу , нуз коју је Милева тако умиљато певала. Орце му на то нагло куцати стане. Он опет махаше главом и говораше у себи: „Та душе ми моје, с овом се девојком никако живети не може!" па затим оде у ноље а ништа ни доручковао није.

Свештеник и општина. Кад се човек на највеће зло навикне, зашто се неби и на добро навикао? — Али Миливој се ни за неколко недеља на Милеву иије могао навикнути; јер је врло чудновато било, што она ни један дан једнако не изгледаше, но сваки се час мењала. Он је са свима у кући пријатан и поверљив био, и сви су за њим погинули. Али с Милевом није никад таки могао да буде, покрај све њене живости и васдан ведрога лица. Но иепрва не беше така; она је пред њим још туђинка била, као и првих дана. 0 њоме се је радо забављао, јер беше пуна духа, природиа без икакве себичности и кицошага. П1та више кадгод би се с њоме у диван упуштао, чинило би му се као да са неким надземним бићем говори, које није из овога света. Она је са сваким нрестајала, свакога је пријатно предусретала и од свију љубљена била али с њиме је најмање говорила, а опет га је тако избегавала, као да јој једино то у души беше, да с њиме време проводи. „Овде је мени страшно дуго време!" мишљаше Миливој „Да је овај дерни Липовац којом срећом на другом крају света на да га никад ни видео нисам." Али никад није рекао: бар да она амо дошла није!ИБог зна које би благо жртвовао само да она из села не оде.

Колико се страгаио дуга времена^ опет му дуго време никад нијс било. Ови господари у околини гледајући покор шта се чини, сложе се да нодигну школу и да учитеље позову. Миливој је гледао како би и овог свештеника одпустио, али то није могло тако лако ићи ; па зато је мислио да ће се простаци и сами поправити. Но овај слуга божиј оправљао је своју дужност добро, али и хрђаво. Он се мање старао за душе простака, него за најобичније и најмање ствари. А ка^ би му господин судац говорио о поправлењу младежи, о суровости људи и њиховом незнању, смешећи бранио и заклањао би свештеник њихово мишлење са ваздан иримера из сопственог искуства. А идуће недеље викао би као бесомучан у цркви на оне, који с поправљањем света веру и закон упропашћују. На свако изјашнење страшно је мрзио, где о божанству не беше спомена; увек се чувао да се зао не покаже, но да је као голуб питом, по иокрај свега тога био је лукав као гуја. •Липовчани се у многом са својим свештенпком слагаху. Њихова вероисповест састајала се више у страху од ђавола, него у љубави и иоштовању Бога; јер су увек навикнути били на строге господаре, па чим се који добар покаже, а опи га исмевају. У кућевном и џољском газдовању владали су се као и стари њихови, за које су говорили да никад с таким газдовањем нису на главу падали, па им је добро било. Оиротиња је свуда владала по кућама, у самом ђубрету проводили су дане о сувом лебу и поред своје нодранане и јадне деце. Пиће им најрадије ракиЈа беше. Спроћу странаца неуљудни и варалице; спрам свештеника улизице; иред укућанима господареве куће по прашини се вуку, а између себе пакосни, потворлшви, горди и сурови. — Е такав им је њихов живот био.

Рупанарукаву. Миливој је с овим љубазним народом знао као што ваља постуаати. Кад их је једну десетину због преступка неког уапсио, друге оиет поштено испрашио, одма су га за нај поштени ја човека сматрати иочели. Сад, кад су му већ због ове мудрости његове и новерење указивати почели, врло му је лако ишло да свако добро у њима пробуди. Он је на то ишао да л,уде у ред и до доброг стања доведе, јер сви