Земунски гласник

83

без разлике изгледали су као просијаци, до коже подерани. Овде је помислио иа онај начин васпитања, с којим је њега његов добри поочим Марић васпитовао, на преповетку о оном старом господнну и о рупи на рукаву. До једне шваље у селу баш ни једна паоркиња у целом месту ни иглу није знала држати. А што матере разумевале нису, ћерке ни толико. Ако се на новој хаљини рупица каква начини, то никакав терет не беше, да се сасвим не развали, јер ее увек касно у помоћ притицало, те тако хаљина за час остари. Та неизлећима болест била је узрок сваке нечистоте у домаћем животу, а нечистота је увек своје обичне послзедице за собом повлачила, као сваковрсне болештине. — У издрпаном руву свагда се пре може свака непристојност, гадно понагиање и многа бездеља опростити. Та рупа на рукаву је хиљадама грубости, гнусним речима и делима узрок, и води којекаквим страстима, које се ни троструком лармом сиротог званичника из села истребити не могу. Као што су женскиње из вишег сталежа кадре ублажити и утишати сурове обичаје, тако и у селу мора се поправљење с женскињама почети; јер друкчије сав труд је узалуд, То је Миливој имао пред очима. Први посао му је дакле био радену школу за одрасле девојке да установи. Али се шваља устезала да своју вештину у тако простом кругу иоказује. Па и попадија се тужила на кратко време, да се тог носла зато ни латити не може, и ако је чаени свештеник мисао господина сУдца високо ценио. Идуће недеље имали су простаци опет срећу чути једну предику о поноситости људској и о онима, који младеж с таштином светском трују и кваре. Р а д е н а ш к о л а. Миливој открије ову своју племениту намеру при ручку. Милева као и увек кад он говораше, најпажљивије је елушала и најватреније одобравала је његове речи. Она га замоли да јој допусти да сама учитељка буде. Госпођа Божићка то је и очекивала. „Једино са швом," говораше јој мати, „још није све учињено. Ти знаш да наше сељакиње нити што у врту посадити, нит скувати штогод знају. Зато да одпустимо наше куварице, па њих за такове да узмемо ; па ћу ја у врту њихова учитељка биги. А сав овај посао ићиће

врло лако: малене награде, као један сламњи шешир, нова капа, побудићеу. њима ревности бољи укус у ношњи, но мало ће бити и таштине. Али без таштине женске, човек би морао животињом иостати. Љубав лепоте је прво семе величине људске, које истина као дивље проклија, али га иосле све човечнијим чини. Штедња је добра, али није све добро и лепо, леиотом женском ће се срце људско најпре повратити и поправити." Госпођа Божићка говораше и о другим стварима с урођеном јој живости. Миливој је плашљиво погледао на Милеву. Да га је једаред само погледала, из сваке би му црте читати могла, да материну сваку реч одобрава, Али ветрењасто девојче врло је мало што из ових речи чула; јер је иепрестано надзорника задиркивала; но с Миливојем то никад чинила није. Надзорпик јој се нешто љубазнији чињаше. При шетњи је увек с њиме нод руку ишла, а Миливој је обично с матером ишао. Школа за кување. Шваље и пресађивање таки се установи. Кад су просте девојке за црвеие шепуте, сламње шешире и нове прегаче чуле, све су се надметале, која ће се бол>е и вреднија показати. — Девојке су шиле а дечаци учили, те је тако све у најбољем реду ишло. Оамо с Миливојем није сне у реду било. Кад су девојке се мало понравиле, он једну велику рупу на рукаву задобије, којој никако лека не знађаше наћи. Канда би најбоље било да код Милеве у школу пође, где се шило и радило, на од ње да он научи, што још није знао. Он живо осећаше да је милевино присуство сав узрок његовог неспокојства незадовољства. Више пута је сам исгштивао како би се том злу доскочити могло. Страшно га је његова слабост једила спрам девојчиног високог и чудноватог нонашања, и његова самовоља и несташлук доста га је муке стајао , што се са сваким радо пристајала, само се њега клонила, Кад је он при најбољем ћефу бивао, она се озбиљна показиваше и гледала га је као да га сад први пут види. А је ли он озбиљан, она је весела и преко мере била. Ако би се кад догодило да се с њиме шета, свега ако је целе шетње три речи с њиме проговорила; а са свима осталим билаје преко мере разговорна. Зими се је често и Фоте играло. Наравно да се ту по пра-

старом обичају и љубити морало. Миливој по пресуди свију лепотица био је проглашен за лепог човека, на кадгод је требало да се с пољупцем која Фота откупи, свагда су њега за помогача позивали; само га Милева никад иозвати није хтела.

Неслог а. Тако се у свакој маленкости и важнијим тренутцима откривало милевино избегавање. Миливојева је љубав расла а с љубави и борба с неисказаном страсти. Он се више равнодушан чињаше него што у самој ствари беше. Ои је мислио да за каквог се човек издаје, даће напослетку онакав и иостати. Овај млади човек клонио се Милеве, што је боље могао. Ређе је у друштво пристајао, а књиге већу дражест за њега стекоше. Он је удвајао свој труд о поправљењу људи на овом добру. Водио је процес место Ивановићевих адвоката; доста да је све оно чинио, само да онет у свој стари положај ступи, алијесвоју целтек уполу постигао. Милева је канда опажала његово избегавање, али је опет зато била онака иста пријатна, но отуђена. Она и њена мати — чим пролеће дође — смерали су на пут у неку главну варош. Милева је о томе с највећом ватром говорила, а Миливој с неким задовољством. Једном стигне неко иисмо на госпођу Божићку. Још тог истог дана било је све спремно, а сутра дан већ су на путу били. „Па зар вам се тако лако растати, љубазна Милево с овим мирним сеоцем?" упита је Миливој. „Мени је," одговори му ова, „свако село једнако." „То вам верујем, заиста да се не ћете потрудити да нас кадгод бар споменете." „0 то немојте у збиљи говорити. Мога цвећа и школе ми је заиста врло жао; али шта су четир недеље? Ја ћу мојим ученицима које за то време најприлежније буде обећати лепих ствари, па ће све добро биТИ." (Наставиће се.)

Мисли о праву и дужиости црквсне општине. Од Димитрија Ореља.

У 7. броју „Гласника" под „ж — " саопштен је закључак овдашње црквене општине, по ком се са обзиром на § 13. потврђених саборских закључења од права бирања нове