Земунски гласник

91

у источну Инђију, да своме оцу помогнеш!" За нут је век све спремно било.

Б о р б а. Што се гдавних ствари тицало, препоручио је све надзорнику да се не би после његовог одласка занемарило; и то му је још рекао да нише у Регенсбург, па да господину Иванићу за одлазак његов јави и у место њега замоли, да новог пренорученог судца потврди. Госпоја Божићка је сва уплакаНа била; а Милева сефаше као нема и окамењена у једпом углу, кад Миливој у собу уђе. „Ви се баш не жалите? запита госнођа Божићка. „Цела истина! Ја морам одлазити — па можда за павек. Ја идем у Инђију." „У источну Инђију?" нрисну госпођа Божићка, а Милева у том тренутку као самртник пребледи. Руке јој као лед оладне, и клону с плетивом у криду." Мидивој помишљајући на голему несрећу свог поочима није ни погледао на сирото девојче; није ни опазио, како је седела на столици као бели крин кад га вијор пребије; без суза, непомична, нема, само тек што га с тужним погледом сматраше. Он препоВеди јадно стање Марићево, сву његову несрећу ; затим срампо световање г. Ковачнћа и шта је он дужан Марићу учинити. „Не! та ја би био најгори безбожник, кад би овде остао, ма ме туна свака срећа у изобиљу очекивала, а на мору највеће патње и сама смрт, опет ту остати немогу!" „0 човече!" рекне на то надзорник; „та знате ли шта ете наумили?" „0," привати госнођа Божићка јецајући: „Ви врло пдеменито мисдите, ади само нагдо извршујете. Отрпите се само за неки дан бол>и савети сваки дан стижу. Та то је страшно а и опасно!" -—■ Па затим погдеди на своју побледену Милеву. Ова стане као самртник иред своју плачућу мајку па сасвим гласно рече, као да се из петипи жила мучила да што прогонори: „Мајко, мила моја мајко, немојте га још већма жалостити. Он мора ићи, та, он мора ићи! Он не сме овде остати." — Загим клоне бдеда и невољна, као да у њој душе више не беше. > Госнођа Божићка врисну. Миливој потрчи Милепи, а надзорник повиче неколко девојака у иомоћ.

Мидеву однесоше у њену собу. Ту јој таки мирисава средства под нос метаху, оцатом је прскаху — и четврт сата прође док је опет себи дошда. Затим отвори очи и тихо рекне: „А шта сте то самном чиниди. Та мене је добро бидо. 0 сад знам како је то сдаТко умрети." Госпођа Божићка укдони Мидивоја. Жадосна 'Мидева тек што се мадо разабрада, свуда га је очима тражида. Али он стајатпе у врту загрливши дрктућим рукама једну мдаду воћкицу, ј_ер ноге под њим дрктаху — „Ходите," викне га госнођа Божићка. „Хвала Богу боље јој је и већ нита за вас." Једва се довуче до њене собе. Опа сеђаше у насдоњачи. Он узме стодицу и посади се до ње, пе проговоривши ни речи, само јој сматраше бдедо дице, које се мадо заруменидо кад у собу уђе. „Ја сам вас попдапшда", проговори она смешећи се, „а то ми је врдо жао. Али ја нисам могла шта силом. Но мени је врло добро било." „А сад?" дркћући запита Миливој. „И еад. — Ја пае само гдедати жедим. док Вас још гдедати смем. Али обећајте ми Да вас таког никад више видети нсћу. — Мајко, додај ми чашу оиог старог вина, и господипу Миливоју једну. Њему канда није добро. Он је данас врЛо много иоднети морао. Треба мало да се окрепи. Дух љегов је јачи од теда. Мати изађе. Мидивој је укочен седео пред Мидевом —■ и спе му се као сап причињавадо. Таково учашће од овог девојчета није очекивао и ни гшмисдити није могао да Ј њо ј тако дубоко осећања леже. „Зар вами може жао бити, шта ]а Липовац остављам?" упита ју Мидивој. „То не," одговори му она. „То је врдо добро што идете. Та ви не смете и не можете друкчије чинити. Бог ће вас чувати да вас никакво здо снаћи пе сме; јер ви једну од најсветијих дужности испуњавате." „Али, Милево, то с тешким срцем чиним. Ово место итто остављам, верујте ми, да ме је врдо жао." „Па Ви ћете се од њега дако одучити, тако као што сте се на њ и научиди. Немојте за то очајавати. Помисао на вашег несретног оца, од сад вам мора увек нред очима стајати, аи требало би да је тако." „Хоћете X се кадгод сетити мене." „Хоћу, и то с вечитом бдагодарношћу." „С бдагодарношћу, Мидева?,, „ Ја знам с чиме вам дугујем, но не захтевајте да вам то кажем. Али не, ја баш хоћу да вам поверим. Ваше понашање учинило је да сам бољом постала но до селе што бејах. Нека пас ове речи целим путем прате. На овом свету тешко да ћемо се састати. Зато сад ири овом посдедњем раетанку морам са свим искрено говорити." „Ви сте ме збунили. Тако дивно Говорити, још вас никад не чух. Јесте ли кад помислиди, како сам вас обожавао. Знате ли шта с тим све губим, што ме судба с вами раетав.ва." Она окрене главу од њега, док јој он ово говораше. У Тај пар уђе госпођа Болсићка с вином и чашама У собу. Милева се наново разведри. Она је пида а Миловој мораде две чаше испити. Затим рекне: „Мајко, ја знам да се нећете срдити; зато ми испуните једну молбу. Пољубиге господина Миливоја уместо мене, али да и ја видим." Госпа Божићка порумени: „Чудновато дете," проговори ова, „шта ми сад опет предлаже." Миливој јој загрди и пољуби мајку : „Ви сте ми тодико драги, да вае из поштовања пољубити морам." Сад се окрене и Мидеви с речима: „А хоће ди Мидева — — — Он јој се пребдижи. Ватрени жар јурне јој на образе. Она покрије лице рукама и повиче: „Никада!" — Затим се окрене мајци е речима: „Мепије зло! Ја морам мадо иочијнути; само да спавати могу, ох за дуго, врло дуго да спавати могу. Ла сам Вам мајко болнија, нег што помислити можете." — Сад се окреие Мидивоју: „Ја Вам срдачно жедим сретно путовање, драги господине. Лаку ноћ! пишите кадгод из да.вине мојој мајци — али нре нег штО ћете из Европе изаћи, пишите јој бар једанпут. Сутра чим одете, мени ће дакше бити. То будете уверени. Ја еад само покоја требам. Али немојте се бринути ја ћу сасвим оздравити. Сад здраво и сретно!" Сад му нружи руку. Он ју иритиште и изљуби је небројено иута; а срце му страшно тишташе. Госпођа Божићка из спег срца пдакаше. Мидева истргне нагдо руку, покрије очи и повиче: „Ја Вас прекдињем, оставите ме." Он се укдони. (Наставиће се.)