Земунски гласник

Руиа на рукаву. (По Чотсе-у) лЈЈ (Наставак.) ,,А с чим ћете мене усрећити ?" запита је овај, увативши је за руку, погледајући је оштро у очи. Она се насмеши: „Вами! Е па госнодин Миливоје ако на моје цвеће приљежно успазите, донећу Вам једну нову кантицу!" То рекавши одскакута сгазицом. — Миливој је забленут етајао. То је толико као да ти је рекла: Ја те не љубим. Затим таки оде опрости се с Божићком, ал с њоме нипошто, него оде у поље па није тео видетп ни кад су отишле. Он не осећаше мирно дивне природе и дивоту пролећа; свеје пред љим ништаво и празно стајало. Дрва му изгледаху као па])че зелена прутића; славуји као врискајуће тице, окићено језеро под мирисним брежуљком као ископана јаруга напуњена водом. На еав свет омјгзнс; јер у њему не виде никакве нове појаве, никакве свежине, но стајаше пред њим као остарела одећа. Сами песници нису кадри били да му уображење у дивотне висине нодигну, као што би он пожелео; песници природе беху му досадни, а песници љубави изгледаху му као будале. „Ах та ти си сам себи крив!"' уздисаше сирома. „Миливоје, Миливоје, та ти највећу рупу на рукаву сад имадеш!" — Сад је себе већ разумео. Чегир недеље протекоше као четир године, а Милева се с мајком опет поврати. Он се реши да је са свим ладно предусретне и збиља се нека мирноћа у његово срце усели. — Али то проклето девојче ! — Ба.ш као у пркос сад му дражеснија и ])уменија изглеДаше, нег икада. Она се очевидно радовагпе што је у Липовац дошла. Сад баци на Миливоја један поглед, из ког јој ее душа смешила; она му журно пружи руку, па затим - баш у тај пар дође господин надзорник из куће пред кола — а она се баци том старом дрвенастом гоеподииу у за#рљај. Мидивој се грозио на п>и погледати. Њему нешто као жеравица кроз срце пројури: „Дакле она њега л>уби!" помисли и пре него што би требало оде у поље жвинсдукајући неку песмицу. С 1 ад се кућевни мир са свим прекин \ ХарФе и гласовири умукоше. С Милевом је врло ])етко говорио; еве јој је врло укратко и опа п.ему

одговарао. Чим би у собу ступио, таки би нестало несташлука, живости и ведрине с њеног лица; а кад би на иоље изишао, увек би мирно и страшљиво за њим гледала.

Гласови о господару Марићу. Једног дана — баш су још сви за ручком седели — ступи у собу неки човек, који од банкера Ковачића послат беше, носећи нека писма. Миливој их прочита па као крпа пребледи. Сви остали ћутали су; али се ни од једног није могло сакрити, како се Миливој на мах ироменуо. Он оправи овога човека, оде у своју собу и затвори се. Никуд, ни на ручак пије ишао. Госпођа Божићка мораде му сама јело доносити; он ју је зато лепо молио, с изговором да врло важна носла имаде. Ова је ћутећи изилазила напоље, али она га нингга питала није. Но опет му се из суза видети могло, да га је голема жалост обрвала. Али он је ипак госпођу Божићку врло доб|)о разумео. Вато ухвати ју за руку и рекне: „Сутра зором морам одавде одлазити, а ви ћете место мене другог еудца добити. Ја сам вам врло обвезан на вашем пријатељству. Но вечерас можда ћу вам пгга више казати. „Шта !" повиче гоепођа Божићка иоплашено. „Ви нас оставити намеравате? Али ваљада не за увек?" „То је врло могуће!" „ГТа за име божије — а зашто? Вечерас ћете што више дознати." Бугећи и илачући остави га гослођа Божићка. а Миливој је даље свој иосао радио — он се са свим одважио био. У суседној варошици познавао је једног младог али врло даровитог адвоката, кога потврђењем господина Иваиића на евоје место намести, икоме је јогп напред нисао шта му све у дужност спада; па чим се смркло спремао је себи најнужнију потребу , јер ништа у глави није имао до пута у — источну Ипђију. Оно му је писмо господин Ковачић од Марића нослао, које је у Калкути у Бенгалској писао. У њему му је господар Марић јављао да је сва евоја добра изгубио, која је ггоштепо стекао; сад јеу свему нревареп и да је у тај пар у ггајвећој оскудици; па да није у стан.у ни једггог адвоката платити , који би процес истејгао, а камо ли пристојно да живети може. Сад би се радо у Европу повратио, али нема тронгка ; радо би се и ггосла каквог латио,

али је већ стар и слаб. а енглески ни речице Не разуме. Вато је умо« лио г. Ковачића, да Миливоју, кога, је он одранио и васпитао, цело његово стање открије и да сад јога само од њега помоћи изгледа. Још је умолио господина Ковачића да запита Миливоја да ли би он тео Марићу ићи, процеса се његовог латити и да својим рукама и мудрошћу избави сиротог човека. Па ако би се Миливој тог иосла латити хтео, да га са ггуним трогиком потпомогне и да из његове касе 200 Форината узети може. „Ако Миливој," тако се свршаваше писмо , „не би могао доћи, мени номоћи и издржавати ме, или ако не би знали где је, да ли је још н;ии, то Вас молим, смилујте се бар на наше старо нријатељство, на ми пошаљите коју крајцару. Ја и онако још за неколико година мога живота не нотребујем много." На ово ггисмо , домете господин Ковачић још ово неколико речи: „Немојте, се врли мој Миливоје, о судби доброг Марића бринути; јер јаћу бар из старог пријателзства, гггто за њега гледати. Да Ви из Линовца изаћи и у иеточну Иггђију ићи не можете, ради једног човека, који тешко да јопг и живи; гга тамо узалуд ггроцес водите и њега столарским задатом зарагвивате, то се по себи разуме. Ја сам не знам, како је тај добри човек у таку ггесрећу пао? ГБему је већ 72 године, али може лако бити да је и од једа због хрђавих нланова тако се поругпио. Али покрај свег тога Ви сте по уговору господина Иванића врло обвезагш. Он је у Регенсбургу, где ће се 2Ј. дагга удућег месеца задржавати, па одавде у Париз ићи. Ви дакле о тој ствари с њиме решити морате; јер само он имаде право отпустити Вас. — Зато ако за добро налазите, да господару Марићу ненгго новаца ношаљемо, то еам готов, да му у сигуриим векслама управо у Калкуту пошаљем. У том елучају молио би Вас да ми што пре јавите, колико да му пошљем, је{) времена не смемо губити. А ја ћу господару Марићу јавити да гге знам за Вас ггишта ни где сте ни како сте, на са тим ћу Вас сасвим извинити." „Госиодин Коначићу!" пониче Миливој дрктућим успама, кад је ггисмо прочитао. „Госиодин Ковачићу, Ви сте један угурсуз, једап неггоштен човек. — Та ја сам Марићев син и велики дужпик; јер онме је с.амо и нико други човеком учинио. Зато Миливоје, ти мораш