Земунски гласник

115

ћете из њега изаки као што је ваш праотац Адам изаћи морао, те ћете од сад знојем лица С1зога себи кору леба заслуживати; али и то се разуме да се једно од другог никад растајати неће: јер обоје имате, како ми се чини, етрашну рупу на рукаву, коју нико залечити није кадар до свештеник." Вастиђени младенци врате се са својим старијим из врта натраг. Сутра дан је све свршено било; јер Марић навали да се младенци венчају, које се и испуни, и таки затим сви седоше на кола и крену се на пут. „Сине мој," рече господар Марић: „та овде немам више посла, него прекосЈтра ћемо сви у Липовац, да све за наш будући живот уредимо. Ти сад иди у Лондон да мој новац подигнеш, те најдуже за четрнаест дана да си већ у Липовцу; а Милева ће те пратити да ти путем не би дуго време било." Тако је и било. Али Миливој дванаестог дана већ са својом младом супругом у Липовцу беше. Превео М. Н.

Слово говорено у Земуиу на светог Саву 1869. (Свршетак.) ч/ Но да видимо како ми данашљим данохм у том погледу стојимо. Истина, да смо ми још и данашњим даном у својој вери доста тврди и постојани, но ипак признати морамо, да сваким даном све то немарнији и слабији у њој бивамо. Наши прађедови у тешким и жалостним временима саградише себи велељепне храмове, и од својих уста откидаше, те на цркве своје прилагаше, само да им синови у вери тврди и постојани буду, а ми данас те храмове запуштамо, на њих врло мало или ни мало неприлажемо и у њих врло ретко или никад недолазимо. Наши прађедови стараше ее да однегују и одране децу своју тако, да буду временом ваљани хришћани, а ми се небринемо, да нам деца ни најнуждније молитве, које је наша православна црква установила науче, нити се старамо, да нам деца још из малоће науче љубити своју цркву. Зато мила браћо, кад су могли наши стари поред онаких гонења и мука сачува^и своју православну веру, то покажимо и ми, да смо у стању сачувати је и будимо у њој онако тврди и постојани, као што они бијаху а учимо и нашу децу томе; иснуњавајмо заповеди , које наша православна црква налаже.

Бидисмо дакле, шта је за православну цркву код српског народа свети Сава учинио, и како му се за то српски народ благодарним показа, уврстивши га међу светитеље, дај да видимо, јели се он поред тога још и за што друго бринуо. Јесте. Он није сву своју снагу само на то употребио, да православну веру, која као што видисмо за његово време небеше још чврстог темеља у нашем народу уватила, одомаћи и утврди, не, он је први и семе просвете у нашехм народу посејао, и старао се, да што лепшим родом уроди. Он беше први, што је увидио важност наука и да је човек прави човек, тек у колико је сродан с богом, и да се човек тек сретсвом умности истинито узвишава, а без тога да је бедно понижено створење, које чека своје избавлење, док муња умности несевне и неподигне га к правом определењу његовом. Он беше први, што је почео науке по свом отачаству ширити, и обучавајући свој народ истином богопознању, настављао га је у добродетели, без које како поједипи човек тако исто ни један народ неможе сретан бити. Но на жалост наш народ како за живота, тако исто и носле смрти његове, слабо је настајао, да се просвета и науке код њега одомаће. Што није пак наш народ за живота његовог и доцније, дцкле још беше у слави и госпотству већма неговао просвету и науке, томе су у неколико и тадање околпости и природни његов положај криви, јер он мораде непрестано с разним народима војевати и чувати земљу од многобројних непријатеља, и он беше предњи зид, о који се била бесна и сурова навала азијатска, па због тога се и морао више старати о војничничким вештинама и оружије му беше најглавније и пајмилије занимање. У томесе јунак с јунаком надметао, а нестараше се о свом умном разви гку, те је за то и заостао у наукама и знањима, којима су се остали народ^* који небеху у том незгодном положају, као наш народ, усрећили. Доцније пак, када наш народ поста туђим робом, тада наравно није ни могло бити спомена од душевног рада, а и како ће, кад ропство дух слободе угушује и кад са ропством и тама незнања дух обвија. И овако беше са просветом код српског народа све до почетка прошлог века. Тада почеше на овој страни Саве мало по мало и код нашег народа науке напредовати, но врло лаганим кораком корачаше. Српске школе почеше се по дикојим

местима заводити, а појавише се и по некоји синови из нашег народа, који и кљиге за српски народ почеше писати. Узрок пак, што је у то време у цашем народу мало било људи, који би се на списатељство одавали, јесте тај, што се наш народ тада већма благодарним ноказивао спрам оних мужева, који су под громовима топова и под муњама огња себи славу задобили, нежели спрам оних, који су се на књигкевном пољу отликовали. Он је својим јунацима радо дизао споменик, њи је српска вила прославила и достојно опевала, и небеше српског детета, који незнаде дела својих јунака. Па и дан данас није их наш народ заборавио , а неће их, докле га год узтраје ни заборавити ! Но како поступаше са оним мужевима, који су се на то одали били, да свом народу сво јим умним радом од што веће ползе буду? Дали и њих онако, као своје јунаке, поштоваше? Не, он спрам њих са свим хладан беше, он њихове умне производе слабо или нимало ненаплаћиваше , и колико и колико пропаде написаних дела само због тога, што их писци немогаше на свет издати, и они, кој и су се одали на то, да само од списатељства живе, ти бедно свој живот проводише и скончаше. Па бар да им се после смрти њихове заслуга признала; не и тога не беше; колико и колико има наших списатеља, којима се незна ни места, ди вечни санак бораве! Колико има наших списатеља да им је наш народ бар видими какав споменик подигао, као што остали народи својим списатељима подигоше? Нема на жалост ни једног! И кад видисмо како наш народ са својим сгшсатељима поступаше, питам вас, јели могао ко имати воље да се ода на сгшсатељство, кад још напред добро знађаше, како ће на том пољу проћи! Заиста није, но ни замерити им неможемб,; кад знамо, како се наш народ сирам њих неблагодарним показивао. Но може ко од вас помислити: то је пре тако било, сада није више тако! Дај да видимо, како данашњим даном наш народ поступа са својим списатељима. Ако ћемо искрени бити и истину говорити, морамо рећи: да се наш народ у том погледу није данашњим даном ништа променуо. Колико има данашњим даном у нашем народу људи, који су се на само списатељство одали! Да их на прсте бројимо, неби ни на полак по једног набројали. А запитаће можда