Земунски гласник

Крчмл на ДРЈМЈ. Приповетка Ивана Тургењева.

(Наставак.) — Зар је и тебе отерао? рече Аћим. — Отерао, татица, голупче моје! одговори јецајући Авдокија — отерао ме је татица. Кућа је, вели он, моја, па ајд наноље! -- Није зло! Он то разуме, зацело није зло! примети ЈеФрем. — И ти си мислила да остаиеш у кући, рече једовито Аћим. — Како би то било да останем! Ах татица. јецагие Авдокија, клече и обори очи к земљи : — Ти не знаш, шта сам . . . шта сам. . . Уби ме Аћиме Семоновићу, уби ме овде на место. — Зашто би ја тебе убио, Арефијевиа? одговори печално Аћим. — Али ти мислиш, Аћиме Семоновићу . . . ти не знаШ, да еу твоје паре . . . тлоје паре . . . отишле, твоје наре . . . ја сама, ја несретница, сам их испод иатоса извадила и зликовцу Науму предала, о јаироклета жена! . . . Зашто си ми казивао, где су ти паре еакривене!... За твоје рођене паре, купио је твоју сопствену кућу . . . грозпи злико !пц! . . Глас јој се од јецагг а угуши. Аћим притиште главу обема рукам;\ — Шта ! викну он најзад: и сво паре . . . паре кућу и авлију, и све због тебе . . . ха, ха, испод патоса си их узела . . . убићу те, ти гујо отровипцо, убићу те да не живиш више! И Аћим скочи е таљига. — Семоновићу, Семоновићу! не болан брајко! викну ЈеФрем; који се је мало изтреанио. — Не, не, татица, уби ме! Ја сам крива; уби ме не слушај га! викаше Авдокија, грчевито увијајући се око Аћимових ногу. Сад Аћим стајаше непомичцо упревши очи на њу, носле устуни неколико корака назад и седе на зем.ву. Авдокија гледаше свог муиса. — Семоновићу, Семоновићу! рече ЈеФрем , нодижући се у таљигама: Батали човече . . . умири се . . . догодила се несрећа, па пгга ћеш сад, шта би би! нромрља ЈеФрем. Ти проклета жено, иди за њим зар не видиш, да је изгубио памет? Авдокија устаде, приближи се Аћиму и паде му наиово пред ноге. — Татица! нротепа изнемоглим глаеом . . .

Аћим се подиже и дође опет до таљига. Она се ухвати За један крај његова каФтана. — Иди од мене! викну он помамно и гурну је натраг. 1 — Та куда ћеш човече, рече ЈеФрем, приметивпш да Аћим хоће да се попне на таљиге. — Ако хоћеш да ме повезеш, води ме твојој кући . . . ја немам више куће. Видио си да ми је продала кућу. — Па добро, иовешћу те. Ама шта је то било ш њом? Аћим не одговори пипгга. — Шта ће сампом бити, шта ће самном бити! викаше, пЛачући Авдокија. Зар ме остављаш саму . . . куда ћу ја несрећпица? — Иди к њему!викну Аћим и не окренувши се — иди к њему . . . терај ЈеФреме! ЈеФрем пусти коња, таљиге зазврјаше, Авдокија остаде сама. IX. ЈеФрем обитаваше од прилике за једну врсту далеко од Аћимове куће У једном кућерку црквенског села, у коме беше црква са пет кубета, коју је скоро неки богати трговац сазидао. ЈеФрем са Аћимом ни речице у иуту не нрозбори; само што је по каднгго махнуо главом и промрмл .ао: ах боже мој, шта ти је човек! Аћим сеђаше непомичан. Најзад стигну кући. ЈеФрем најпре скочи с та.Ђига. Једна девојчица од и]шлике шест година са кошу.бом од исплетене тканице истрчи пред њега и викну: тата, татај — Где је мајка? запита ЈеФрем. — Спава у штали. — Па добро, нек спава. Аћиме Симоновићу , моли.м вас , уђт.о у собу. (Морамо овде пј иметити, да ј * ЈеФрем, с тога што је био пи' н са Аћимом „реч ти" говорио.) Аћим уђе са црквеља.ком у собу. — Молим сед'те овде на клуну. рече ЈеФрем. . . Ајд ви одатле луиежићи. викну он на три своја друга детета који измилише из разиих 6\џака собп.их са две мршаве пепе.т>пв • мачке. Ајд' иаио.ве, марш! молим в с Аћиме Семоиовићу, овде овде! нродужи ЈсФрем пудећи госта да еедне: могу ли гас нечим послужити ? — Могао би Јефреме једном чашом ракије. — Ракије? сад одма. Код куће ])азуме се да немам, али ћу донети од мојега суседа, поиа. Сад ћу ја доћи. И он узе своју шубару. — На сваки начин да пађеш а ја ћу нлатити, викну Аћим. Г>ар ми је толико новаца остало да платим.

•— Таки, рече ЈеФрем и гголети на врата. И доиста се ЈеФрем брзо врати, носећи две Флаше, од којих беше једна отпуштена. Он их спусти на астал, па донесе две зелене чаше и две кришке леба и соли. — Ово је мени душа и свет, проговори ЈеФрем, приближујући се Аћиму. Бригу на страну! Он наточи и Аћиму иа ти онда развезе разговор. Сцена са Авдокијом га је врло јако узбудила. То је заиста чудна ствар, рече он, ја не могу да знам, како је она ту дошла. Зацело јој је дао опиума, да би ју примамио. . . Ту изгледа тако, као да жени вал>а кроз прсте гледати. Требало би је у кавезу држати, да би је човек могао сачувати. Али ири свем том добро би учинили, да је кући одведете, јер је она много изостала. . . Тако брбљаше ЈеФрем и даље, који, кад пије, нерадо ћути. После два сахата у ЈеФремовој кући биово: док су пили, Аћим се пије питањима противио, питањима и примедбама свога брбљивог угостиоца, већ је само мислио и чашу по чагау испијао, и најзад легне на пећ, и онако зажарен од ракије заспа као заклан. Деца бленуше у тг>ега зачуђено . . . а ЈеФрем . . ах, ЈеФрем такође сиаваше, али само у уском и ладпом еандуку, где га је жена затворила. Оп је био отишао к њој у шталу и стао јој претити и којешта брбљати и тако јој је нешто страшно казао, дакад је жена видела шта хоће, ухвати га лепо за руке, одведе га до сандука, ту га скљука и затвори, где је Аћим врло мирно сиавао. Шта не чини павика! х. Ми знамо да Кириловна није Лисавети Прохоровној казала онако, као нгго је било са Аћимом. Тако је исто било и са Авдокијом. Наум је није даље одвезао, као што је Аћим казао. Он је држао, да није право да ју даље вози, и сматрао је за дужност, да старим кућним обитаоцима даде пеко време. док се пе иселе. Међу тим се са Авдокијом сасвим друго не.што збило. Кад је Аћим на друм исиао и <"п о викати да ће ићи госпођи обрну <е Андокија Науму гледећи га зачуђепо и удари руку о руку. — За бога Науме Ивановићу, што то би ! ко је наше имање купио. — Сад штаје даље? иродужиои: свакојако ја сам га купио? Авдокија ћуташе и мрође ју језа,