Земунски гласник

225

— Тб је дакле, за што су вам новци требали? — Јест, то је, одговори он охо, чини ми се, да је ваш муж на мом коњу отишао, настави он, слушајући зврјање таљига . . . какав је то адраповац? — То је јавна крађа! викну Авдокија! . . . са нашим новцем . . . новце мога мужа . . . и наша сопствена кућа! — Молим, молим, Авдокијо АреФијевна , ])ече Наум. Имање није ваше, дакле на што више говор о томе? Имање је било на земљи спахинице а следетвено је и добро њено. Новац је на сваки начин ваш, само ви сте били, као што треба да кажем, тако добри, те ми новац жртвовасте, зашто ћу вам ја до века бити благоддран. Ако ми буде могуће, ја ћу вам вратити новац но ја не видим основа, за што би ја до века био богал> човек, ја то не желин . . . и молим вас узмите то у иризрење. Наум говораше врло преспокојно са својим обичним гадним смешењем. — Али за бога! викну Авдокија за што ме бесчастите! шта је то! зар би ја могла моме .муису изаћи и])ед очи! о ти зликовче! настави она, гледећи разрогаченим очима у младо лепо лице Наумово, — за тебе сам јамоју душу огрешила, за тебе поетала крадљивицом и ти хоћеш да нас унеерећиш, ти злочинце! тада ми ништа не остаје, но то, да сама ееби свежем конопац око врата. Ти зликовче, варалицо, рушите.љу мог . , . сузе јој ударише и она не могаше говорити од јецања. — Молим, не ожалошћујте се тако Авдокијо АреФијевна! рече Наум; ја ћу вам само ово да нриметим: свакоме је своја кошуља најближа. — Куда ћемо еад? Шта ћемо да радимо ? говораше Авдокија кроз плач. — То вам не могу казати. — Ја ћу те убити, ниткове један, ја ћу те убити . . — Не, то ви нећете доиета учинити , па онда зашто говорите? У осталом ја видим, шта ми ва.Ћа радити, ви се заиста врло ожалошћујете . . . дакле ја се за данас преиоручујем а сутра ћу имати на сваки начин срећу . . . али ви ћете ми допустити . да вам још данас моје ])аденике пошљем, додаде Наум, док Авдокија кроз илач говораше како ће и еебе и н.ега убити. — А гле, већ долазе моји л>уди ! |>ече Наум, гледећи кро8 прозор. Иначе ее је , боже сачувај , могла неерећа догодити . . . они су били тако добри, да свој пртљаг још да-

нас натоваре; моји ће вам људи бити при том на руци. Дакле желим да се опет видимо< Он ју поздрави, Па онда изађе на поље и зовну своје људе. Авдокија седне на клупу , па се прсима наслони на астал, но некако извије руку, те скочи и полети за својим мужем . . . НГга је било с њом кад је Аћима нашла, виделисмо. Кад је Аћим отишао са ЈеФремом и њу оставио сам}' , дуго је она још плакала и није мислила да иде. Најзад кад је сасвим изнемогла, виде да нема куда, на пође нравце госпођиној кући. Беше јој врло тешко на срцу, кад дође у кућу и уђе у слушкињину собу, све је девојке предусретоше са сажаљењем. Кад их Авдокија погледа , грунуше јој сузе из очију , које беху црвене и надувене од плача. Уморена седе на столицу. Пошљу по Кириловну, која одма дође и која је бог-зна како пријатељски прими, али јој не допусти, да изиђе пред гоепођу, као и Аћиму. Авдокија није баш с тога дошла да изађе нред госпођу , већ за то што није знала др.уго место где би могла своју главу склонити. Кириловна заповеди, да се чај донесе. Авдокија се дуго затезаше да узме, но најзад се склони, по дугом наваљивању свију девојака, и узе једну чашу; па кад ову попи, она је још четири пута своју чашу пунила. Иаскоро Кириловна примети, да се Авдокија мало умирила и само је још по кадкад задрктала и зајеца, и упита ју, куда мисли с Аћимом и шта ће са евојим стварима? На ово пигање бризне Авдокија у плач и тврђаше да она нишга друго не жели, но смрт; али Кириловна, као паметна жена, нрекидаше јV саветован.ем да никако не губи времена и да еве своје ствари без закошњавања у пређашње обиталиште Аћимово у селу смести, где је Аћимов стриц живео, онај исти старац, који га је световао, да се не жени. Кириловна нареди, да се по допуштењу госпођином Авдокији даду на располоукење људи и коњи, те да своје ствари пренесе. „А шта вас се тиче срце моје, рече Кириловна, развукавши своје мачје уене, ви ћете увек код нас меета имате, и то ће нам на радост бити, док ви покућство опет не набавите. Главно је, да главу не изгубите. Бог је дао, бог узео ; он ће се опет за вае старати; све бива по његовој вољи. Лиеавета Ирохо])овпа морала ее је наравно но зрелом разми шљавању, околностима склонити и кV 1 ј V је морала продати. али

онавас неће заборавити, нити ће дићи од.вас својих руку; то исто је она и Аћиму Семеновићу казала. Где ]е он сад?-' Авдокија одговори да ју је он срео, да ју је врло ожалосио и да је отишао ЈеФрему звонару. — Коме? викнуживо Кириловна . . . сад видим да му ,је било вр. о тешко за опај тренутак: може бити да га данас неби могли ни наћи. кад би га и тражили. Шта да радимо? ми морамо предузети паше мере. Малашка! викну она, обрнув се једној од девојака, — зови Никанора Илића овамо да се с њим проразговарамо. Никанор Нлић , човек врло тужног изгледа , који је био као неки управитељ, скеста до! е и врло пажл.и 1.0 слушаше, што му је Кириловна казала. Одговор му беше: ..Одма ће бити," и оде, да изврши добивену заповест, т. ј. да набави Авдокији троје таљиге са три човека. Овим се својевољно придружи и четврти , који вељаше, да се нико на свету не разуме како ваља са стварима при сељењу радити ко што он зна. Са овим оде Авдокија у кртму. Наумови нови најамници, три јака као мечке момка, били су двор већ оправили и уредили. То је био врло тужан посао за сироту Авдокују, да своје ствари из своје сопствене куће сели. Поред толике помоћи , опет не могаше Авдокија бити готова са стварима , већ мораде остати у гостионици . где јој Фетиња на Јвену молбу чињаше друштво. Она је лежала у грозници до зоре и сузе јој тецијаху из очију још и кад засна. (НаставиКо сс.)

1 (рта из живота вештачког*)

Било је негда сретно доба за песнике и књижевнике , кад су у ФраНјЦеској нлаћали до три тисуће ливра каквом окорелом песнику само за некол'ко стихова; за сакат превод из романа „хелиодора" уделили с\ г тада нреводиоцу парохију. У то сретно доба родио се у Иерпињану год. 1659. ирој причи нашој , а за владе Фрпнцуског краља Људевита, кога — мимогред буди речено као ревносна „поборпика" за цркву још и данас свећенички анали спомиЈву. Отац нашег јунака бејаше сликар, ал' га је еин далеко падмашио у вештини тој; јер у 23ћој години својој доби прву награду , а Из „Либуше" 1855,