Земунски гласник

272

У Позорптту. (Нриповетка.)

(Свршст.) Лекен поче да говори. Његов је говор био сасвим различан од говора његових другова. Његов глас није био од природе устројен и лак, али га он надвлада и управљао је ш њиме како је хтео. Најтигаи гласови као и најбурнији изрази стајаху му на вољи и час наводио је своје гледаче на буран с-меј а час на пајвећу озбиљност. И сам Филиберт, и ако му је био непријатељ, ипак увиде, да му сад није могућа никаква сметња. „Бакиларе" рече Волтер при одмору писцу, „ваше је дело било на смрти, али га је Лекен спасао." Сваком појавом беше наклоност публике све већа , и кад се завеса на концу последње радње сиусти, наста бескрајно пљескање и вика, која изазиваше Лекена. Лекен се појави и док га публика бурно поздрављаше изађе са стране на бини један човек на штапу наслоњен. То беше Волтер. Врзо притрча он младом вештаку и загрли га у наручја. ,,/Кивио Волтер! јКивио Лекен!" злхори ее сала и завеса се лагано спусти. Лекен беше у несвестици. Последњи, који је позориште оставио био је Филиберт! За време нреставе бивао је све озбиљнији и замишљепији. Његовој кћери Катарини заблисташе се од радости сузе на леним очима, али их он не примети; и сад пошто се комад сврши натуче он свој шешир па чело и гледаше укочено око себе. Најпосле дође к' себи и види, да еу готово сами. „Оди кћери," рече он , и остави ћутећи позориште. II. У то време стајао је већ Волтер на врху своје славе и био је глава француске кп.ижевности. И не само, што је био нрви у вештини појезије, и шго је имао правог књижевног укуса, већ се његов уплив осећао и у најдаљим круговима Француског Јкивота. Он је и.мао лепу кућу у Паризу, где ее еамо одмарао, кад се с' дугог пута у престоницу враћао. Једног вечера седио је он у својој соби, која осим неколико лепих слика, сасвим просто намештена бе- [

ше. Он је седео при столу и читао разне рукописе. Слуга уђе и јави му, да је онај младић , ког је јутрос звао, дошао. „Лекен." викнуВолтер „Некауђе!" Млади вештак уђе збуњен, јер то беше важан тренутак. Волтер га поздрави срдачно. „Ви сте још бледи и збуњени од јуче, рече му он, седите". Обоје седоше поред димњака, у ком је ватра јасно горела, и Лекен му захвали на почасти , коју му је славни песпик својом посетом у позоришту указао. „Младићу" рече Волтер, „ја с-ам вас молио, да ми дођете. Имам нешто важно с' вами да говорим". Лекен га погледа уплашено. „Ја сам вас јуче врло добро сматрао и ја могу казати, ви имате велики дар". Лаки осмех прелети преко лица Лекенова. Оп се зацрвени. Волтер се учини као да то и невиде; он узеде гвоздене машице и чаркаше ш'њима ватру, па онда лагано наетави: „Ваш глас није баш особит, он још нема праве јаспости. И сам ваш склоп тела није створен за актера. Али ви владате целим телом по својој вољи. Ви сте се већ извештили, па ако тако и даље узрадите заборавићете најзад на вашу малену природну слабост. — Ви се већ прилично лепо покрећете, а временом научићете сасвим достојанственост, коју јуначка улога захтева. Јер у овима дотераће се тек ваш дар, а не у улогама, хсоје сте досад имали." „И мој највећи труд биће, да овај дар изобразим и да га примењујем као што ваља. Само кад би ми ви помогли! јер је моја највећа жеља, да ме приме у краљевску позориштну дружину која је данас прво позориигге у свету." „Ваш{з жеље лете високо. Можете ли нешто прочитати?" „Зашто не!" „Прочитајте ово место: ја вам дајем времена; то је монолог изЈедне нове трагедије „Едипа", која ће се који дан претстављати." Лекен седе за ето, и задуби се у артију. Волтер чекаше стрпељиво пред димњаком, док Лекен не рече да је готов. „Дакле почните!" Младић поче читати. То је баш био мополог гоњеног Едипа. Што је више читао, еве је више добијао израз унутарње страсти, коју је он у стиховима уживао. Његов глае дизао се и спуштао; чае је владало тихо шаптање а час најбурнији из-

раз беснила, које га обузимагае. И опет поред свег тог код њега је владала јасност и вештачка тишина. Волтер га гледаше оштрим оком. Ниједан знак задовољства пе појави му се на лицу; он га је у себи стишао. Кад Лекен сврши, завлада подужа тишина. „Ја и опет велим, Лекену!" прозбори најзад песник, „ви имате дара. Али послушајте моје речи, поелушајте савет пријатеља. Не идите на бину, оставите се позиришта!" Ни муња из ведра неба неби била изненаднија ни страшпија за Лекена од ових речи. „Вез сумње, ви би ее на позоришту одликовали. Али ви непознајете овај свет, и ако сте се много пута досад на бини јављали. Ви га још не познајете, овај бурни свет, који све руши, што год му се укаже. Ви ћете вашу цељ постићи, али ћете бити несрећни. Вештина је најдивнија кћи неба, која све улепшава и свети, али су њени подмлаци често рђави." „То вели Волтер!" „Ја говорим из искуства. Иепрва бруји слава и наклоност света. Човек се нада, да ће својом претставом народ благодарити — то је неопиеано осећање! Али онда баш настају противности; човек гледа с тугом, где ее што ваљано презире а рђаво браии. Вештина ее еваким даном све већма ногама гази, и свет се бори са животом, самим еобом и са осталима. Лекену! ово је пријатељ који вас саветује. Одреците ее елаве а бирајте срећу, срећу тихог грађанског живота." „Ја немогу више, већје доцкан." „Ви сте окусили већ мало слатког плода — па већ је доцкан?" рече Волтер. „Још једном, гледајте еамо! — —". Он приђе к столу и извади из њега неколико кеса е новцима. „Ево вам 10.000 Франака, ако одступите — ја нисам тако зао, као што за ме говоре и многима сам већ помогао. Ја чисто незнам каква ме потајна симиатија ка вас веже. Ево вам дакле новаца па одпочните какав други рад —".*) Тешка борба нокретоше прси Лекенове. Слика Катаринина и њеног оца појави му се пред очима, који и сами желе , да се остави позоришта. Он виде у себи мирпог грађанина — и опет било му је као да би умро од туге, кад би се видео у таквој ерећи.

*} Сопствеве речи Водтерове,