Земунски гласник

Волтер сеђаше поред ватре и за» бе вл .аше се машицама. Дуга тишина »аста; борба V «1и Декеаоаој беШе све жешке и Вајзад једна страна победич Оа приђе К : песнику, Који беше сагнут и замишљен. вам захва^ујем," реч© он стаЛни.ч гдасом ;,и бићу вам унск зах» валан. Ја вас разумем, алм сам ипак дошао с другим очекивањима, Ви ме још добро непознајете; ја се неМогу нродати. Ја зиам. да ку срећу и мир жртвовати, али ја остајем веран божанској вештини, јер ја и живим само за њу." Са овим речима он хтеде отићи и већ се поклони за растанак. Али Волтер скочи брзо и задржа га. Његово се око засветли. „Ти си прави син вештине! Ти ћеш бити њен Месија, то ти на челу читам. Остани Лекену! ти си већ себи изабрао — дакле нека буде!" Он приђе брзо столу и пружи удивљеном Лекену савијену артију. „Читај!" рече му он. Лекен разви артију. Наједаред ударе му сузе на очи и он падне Волтеру пред ноге. То му беше диплома за члана краљевског позоришта „СотесНеГгап9^186 ". „Устаните Лекену. Од сад ћемо бити увек заједно. Ја сам нашао, што сам одавна тражио, младу снагу, која ће нам позориште оживети. Од данае за три недеље претстављаћете мог „Ореста" !"

Већ после неколико дана распрострла ее вест о Лекеновом одликовању по целој вароши. Отац његов није му више на пут стајао, кад је видео, какву је славу његов син задобио. Али кућа Филибертова била му је одсад непрестано затворена. То беху ужасни дани болова и туге за Лекена. Али на три недеље после оног вечера код Волтера изигравао је он „Ореета" у краљевском позоришту пред првом публиком, Његова слава беше неисказана и његов положај од те преставе био је за навек обезбеђен. Волтер га затрли на свршетку преставе н честиташе му срећу али му Лекен са тужним смешењем рече : „Ви имате право; човек неможе бити овде миран и срећан, Али ја се опет не кајемЛ Од то доба био је Лекеи први зевдтак па Француској бини, највећи актер свога доба, који је у многоме и самог Талму надмашио. Бла-

годарност га је везивала за Волтера, који му је пут на бмну оТворио и он јеувек нретстаЈкћао Гливне улоге у Волтеровим драмама. А шта је сКатариноМ бмло V Историја нам о њој нвшта не јавља. Али ми д])ЖИмо да га њен отац није више од себе одбијао, већ да му је са Катарином пут срећноме животу отворио. Носрбио М. Вујић.

Схарн ковчег.

(Свршетак.) Туга не убија наједанпут. Најјачег човека савлада и повије му леђа; али она не убија. Гордост, храброст, љубав, радост, све страсти убијају брже него туга. .Лагахно она растрза своју жртву. Она не обара као секира дрво, не — под њом се вене као дрво коме се кора у иролеће скине и које само до јесени живи. И Женију није туга убила; она мораде вечито испаштати. Дубоки уздаси и вечито сузне очи беху све што евету казиваше њену тугу. Умрејој отац; ни сузе да је пустила кад га у гроб спушташе. Неки говорише да се она радује његовој смрти. Продужавала је школу до1^ле ^е могла. Сваки дан је учила децу у својој малој соби, која је била у најкаљавијој улици у целом Лиму. Имађаше циглу једну собу , у њој је седела, спавала, ручала и децу учила. Морала се је напињати да одржи школу, јер не беше другог средства да избегне смрт од глади; глад је тешко трпети, а смрт од глади тешка је смрт. Између осталог покућанства у Женијиној жалосно намештеној соби, био је"и један стари ковчег. На њему беше велика зарђала брава притврђена јаким, гвозденим клинцима. Чудновати цртежи на твему побудише радозналост и страх оне деце, која код ње у школу долазише. Овај утисак увећаваше још и учитељкино особито страхопоштовање премаковчегу. Никад не тури кл>уча у зарђалу браву; а онет су јој очи увек упрте биле у буџак где је ковчег стајао; и кад год би погледала на њ изгледала би за чудо страшна. Догоди ли се да које несташније дете, макар врхом прста дотакне ковчег, то би га таквим гласом укоравала, да му се чието крв смрзне. Једанпут разнесе се глас да она отвара тај ковчег. Неки несташан дечко ушуља се пре школског времена у кућу и провири кроз пукотину; на вратима виде строгу учитељку

Где Клечи нред Отвореним ковчегом, моДи се Вогу и плаче. Лагахно шушкање, које он нехотично учини, збуније. Врзо залуиу капак на ковчегу и полети вратима да ухвати тога шуњала, ма он умаче. Истог дана оправи добро врата. До јако је само децу занимао тајанствеии стари ковчег; али кад се онај деран избрбља шта је он чуо и видео, постадоше и одрасли радознали. Помислише да Женија чува у старем ковчегу готовину што јој је ваљда од оца остало. Женијино лице беше иуно бора а коса седа, премда не имађаше још ни четрдесет година. Шта ти није свет торокао? али она нингга није чула; а и кад би чула није марила. Њена школа сваким даном иђаше на мањак. Децајој се ругаху по улицама; и на скоро беше Женија Мовбрај од свакога остављена. Неколико дана не излазаше она из своје собе, и нико не беше толико човечан да оде да је надгледа. Тек кад комшије чуше очајнички врисак као растанак грднога грешника са животом, почеше се саветовати шта би ваљало чинити. 06зирући се на стари ковчег, у коме шта је не знађаше нико, одлучише да и сама хришћанска дужност позива их да је походе. Врата њене малене собице беху забрављена; Женија је хтела да не виђена умре. Комшије обише врата и искупише се око њене сиромашне постеље. Ту је лежала Женија нема и умираше од глади. Доиеше јој јела, нудише је вином, јер њен би поглед и звера омекшао, али она махну главом и окрете се на другу страну. Салетише је да гради тестаменат и да преда кључ од старога ковчега; она одговори дивљим криком, и грчевито притиште рукама усахнуле груди. Зовнуше попа. Дође и клече крај постеље да се за,једно с њоме богу моли. Наскоро рече да не помаже ништа ни он ни његова молитва; додаде још: ,.Женија Мовбрај или је нека светитељка или тешка грепншца" — и оде. Кад и последњи уздах прелети нреко љених бледих уеана упре постојано своје сјајне очи на стари ковчег. Она је мртва. Сухи прсти упали јој беху у нрса где о црној пантљици мироваше кључ старе браве. Нађоше га и одмах хтедоше отворити ковчег; али један адвокат, који се случајно ту нашао узме тај кључ, удари свој печат и рече, да се без знања власти не сме отварати. Женија Мовбрај беше као сирота о црквеном трошку покрај свога