Земунски гласник

Приповетка Јодие Лмерикпнко. Мој ђед и баба — прича једна млада Американка — не беху код КЈће једног дана меседа Октобра оне године, којј сам ја код њих у Бури-Холову, који је од прилике двадесет миља од Балтимора далеко, провела. Они су отишли, чини ми се због неке пратње или неког црквеног збора, јер се обоје одвезоше у најбољем оделу на маЛим кочијама; па пошто бабу у кочија сместих и ђеду наочаре, које је заборавио, из његове собе донесох и пошто видех, где кола у великој даљшни изчезнуше, бејах сама. Бурн-Холов не беше живо место и велико наше здање, у коме би се читава војска сместити могла, кад би се све горње собе сјединиле, беше сад нешто усамљено и страшно Ми имађасмо једну куварицу именом Анку и једног слугу Ирца, ио имену Антонија. Ја чух, пошто у кућу уђох, где се они смеју, јер и ако је Анка већ подоета у годинама била, опет она беше ведра и ђаволаста. „Извините миса," рече ми она, пошто чај на сто метну, ја вас молим, могу ли вечерас у Маплетон отићи. Моја синовица је синоћ сина добила, као што чујем, па сам рада да га видим. То ми је први пут да имам унуче. „Ко вам је то јавио?" запитах ја. „Антоније ми је казао , миса!" одврати ми Анка." Кад је из поља краву кући терао, сретне га Ђурађ муж моје синовице и наручио му је, да му је жена родила." „Можеш слободно ићи," рекох јој ја, „али немој остати задуго. г Бед ће доћи тек ујутру рано, а ја се плаишм. Истина Антоније остаје овде, али се ја нањ не ослањам. Дакле немој остати дуго." Беше ми кад то изрекох, као да ме нека зла слутња прође и ја додадох чисто нехотице: „До девет сахати буди овде!" Зашто сам баш овај сахат назначила не знам ни сама; али ми се чинило, као да ће ме у девет сахати нека особита опасност снаћи. Анка ми обрече да ће учинити, као што сам ја желела, затим оде из собе, и после десет минута видех је где оде баш генским путем. И ако је још вмдно било, опет ја навукох завесе и упалим свећу. Тако сам седела подуже код чаја и изгубим се у разним мислима. Куцање на врата узбуни ме; оно беше бојажљиво и ја познах одма да нити

је то ко из куће, нити је какав знанац и пријатељ. Ја почеках, јер сам мислила, да ће му Антоније врата отворити; али ношто видех, да се он не јавља, изађем сама напоље. Беше готово сасвим мрачно и месец се јави овог вечера тек доцније. Пошто сам врата отворила распознам неку умотану особу на крају ходника. Кад поче да говори, приближи се и при свестлости лампе, која је у предворју горела видим да је црнац. Ја сам се још одавна плашила црнаца, па и сад се и нехотице повукох натраг. Пошто ја то учиних, рече ми црнац тихим промуклим гласом: „Миса! Живи ли овде маса Мортон?" „Јесте," одговорих муја „али мој ђед није сад код куће." Пошто ,сам то изрекла, уступим још један корак натраг. Црнац се опет приближи мени. „Опростите миса!" рече он. „Суђаја Болтон послао ме је овде. Он ми рече, да ће ми маса Мортон даље помоћи. Пустите ме да останем једну ноћ овде, миса. Ја сам пет дана и ноћи путовао, одкад сам од масе Болтона отишао. Даље не могу од глади и умора, зато ако бога знате пустите ме да се ту код вас скријем и дајте ми парче хлеба. Маса Болтон ми је рекао, да ће ме миса Мортон зацело ирихветити и то ме је дотле и одржало." Ја сам знала зацело, да је мој ђед многе одбегле робове скрио и при даљем бегању на руци био, али опет нисам смела на се одговор узети, кад би и при његовом одсуству у дом пустила. Опасност и сажалење бораху се у мом срцу. Најзад га запитах: „Имате ли какво писмо од су!)аје Болтона да ми покажете?" „Он ми га је дао," рече црнац, „али сам га изгубио. Ах, миса! та је истина, суђаја ме је Болтон послао овамо. Довде су ми неки добри људи помогли. Ја морам у Канаду; жена и деца су ми тамо. Натраг већ више не могу! Ах, миса, за вас ћу се богу молити, док сам жив, ако ме ноћас у дом пустите и ране ми дате. Моја жена и деца ће се такође за вас богу молити. 0! ви сте добра миса! Ја вам благодарим!" Ове потоње речи црнчеве учинише на ме велики утисак и ја отступим од врата и пустим га унутра. Он беше лупао на крајња врата, а кухиња је била ту близу. Ја га одведем дакле у њу. Кад сам ви-

дела како је био уморан и изнурен, како су му очи потавнеле и како му је срце под простом плавом кошуљом тако јако лупало. да су му се куцања бројати мбгла, онда ме страх прође. Ја му донесох хлеба, ладна меса и пива. Црнац је јео и пио, као да три дана ништа окусио није, а ја одох да Антонија потражим, ком сам хтела наручити, где ће црнца за ноћас сместити. Антонија не нађох ни у кући ни у башти и то ме јако зач.УДи. „Анка га је морала са собом одвести," држала сам ја „да на усамљеном Матлетонском путу не б\де сама." То је било очевидно, али опет ја сам се љутила на то. Анка није требала да ме остави саму, и шта ће бити, ако овај црнац б}де каква варалица? Ове мисли јако ме уплаше, но кад се у кухињу вратим, где црнац мирно сеђаше као и пре нисам могла овако што више ни помислити. Али ипак сам једва чекала да Анка дође и слушала сам пажљиво на сваки шушањ, док девет сахати не удари. Наједаред чујем уместо њеног доласка лупкање кише о прозор и грмљавину; ногледам напоље и видим, да је велика олуја започела. Сад сам знала извесно да моји старији неће вечерае доћи а и Анка ће зацело причекаће код њене синовице, док олуја не прође, и тако ће још више часова ироћи. Опет нисам се ни мало страшила од црнца и чисто сам се поносила, што сам у тако тешким приликама слободна. У тим мислима попнем се на таван, скинем један јастук и простирач и однесем у кухињу. „Ту," рекох на том старом столу сместите се и епавајте без бриге! На овој олуји неће вас нико тражити ни гонити, а кад се мој |ед с пута врати, он ће вам зацело даље помоћи. Лаку ноћ!" „Лаку ноћ, миса, бог вас благословио! реке црнац опет тихим и промуклим гласом. И тако га оставим. Али не одох горе у моју спаваћу собу. Ја намислим боље да ову ноћ обучена останем и да узмем велику столицу мога ђеде, па да проведем време у читању разних књига при светлости великог свећњака. Тако се затворим у собу, наместим се лепо и почнем читати. Док сам тако читала снађе ме сан. Колико сам спавала не знам, али