Земунски гласник

361

ме пробуди неко тихо шуштање, које је надичило на лупање длета. Испрва се оно врло подударало са мојим сањањем тако, да нисам то ни опазила, а.ш најзад чујем, где нешто лупара око неке браве. Ја клонем сасвим. Крв ми се следи у жилама и лупкање оне ужасне мале справе трајаше непрестано, док најзад не увидех, одкуд то лупање Долази. Иза спаваће собе била је писаћа соба мога ђеда. Ту је стајало уједном старом гвозденом поставцу сребрно посуђе, осим разних накита моје бабе, неке суме новаца и више важнијих хартија. Сам гвоздени поставац био је у ложници у зиду, и око браве њених врата лупкао је крадљивац. Крадљивац' Ах, без сумње то је био црнац, коме сам иреноћиште и храну дала. Ирво што ће учинити било је зацело да и мене убије, држах ја. Ја послушам мало. Олуја је још хучала, а по улицама не беше никога. Имање мог ђеда нисам могла од црног злочинца спасти, већ само свбј сонствени живот. Ја изађем полако из собе кроз предворје до излазних врата. Ту извучем колико сам лакше могла, доњу кључаницу, али горњу не могох никако дохватити. Ја почекам опет и послушам мало. Затим донесе једну столицу, која ту близо код врата беше и попнем се на њу. Кад то учиним, ударим раменом у врата. Шушањ, који сам тако нехотице учинила, билоје врло мален, али у истом тренућу престаде лупкање длета; ја чујем неке лагане кораке и — неки човек полете из писаће собе управо на мепе, ухвати ме, стеже ми јако руке и цикну ми у ухо: „Ви сте хтели да вичете за помоћ ? Боље да сте спавали мирно, јер овако ће те због ваше , опрезности страдати. Ја вам нисам хтео ништа учинити , али сад ме знате, па вас немогу живу оставити." Са изненађењем и ужасом упрех ја поглед зликовцу у лице и сад, кад је баш код мене био, видим не црнца, већ нашег сопственог слугу Антонија - Антонија за кога сам држала, да је са Анком отишао! Он је био готов још дечко, и он је био увек спрам мене добар и пријатан. „Антоније!" чрозборих ја гтолумртва од страха, „ја ти нигда нисам што ца жао учинила. Ја сам млада, ја сам девојка. Немој ме живота лишити Антоније. Узми пара, коли-

ко ти драго, али за име Бога остави ми живот!" „Ви ћете ме издати," одговори ми Антоније постојано, „па сам онда пропао. Не, ја вас морам убити." Пошто то изрече, пусти ми руке и стеже ме јако за гушу. Ја сам имала времена да испустим само један ужасан увик, затим ми полетеше светлаци пред очи; у ушима ми је зујало, као морски таласи, па затим. Које то, који је као лав са великом брзином на мог убицу напао? Ко ме то од њега оте и стајаше надамном нагнут? Ватрени облаци, који су ми очи обвијали, разиђоше се мало по мало, као што се и бура стиша, и ја видех црнца , који стајаше једном ногом на прсима Ангонијевим. Бегунац, коме сам преноћиште и храну дала, спасао ми је лсивот. Десет минутах доцније — десет минутах, за које бих ја већ без помоћи овог црнца живота лишена била — зачу се напоље долазак кола и непрође дуго а мој ђед с' бабом мојом уђе унутра. Нетреба да говорим већ, како смо црнцу благодарни били, нити како је Антоније заелуженој казни потпао. При испиту и суочењу самном дозна'- се да је он тај план крађе још одавна скројио, па само згодну прилику очекивао. Одлазак његових господара учинила му се најзгоднија прилика, да тај план изврши. С' тога је он Анку слагао те ја тада из куће само отишла, а сам се сакрио у писаћој соби. 0 долазку црнчевом није ништа знао ни приметио , па будући је био сујеверан, то је држао, кад га је црнац, који ми је живот спасао, напао, да је то какво надприродно створење, па се без икаква отпора њему предао. Побегли роб , сад неје већ више роб, приспе еретно без икакве препреке к' својој жени и деци. Сад пак, кад су се робовски ланци у слободним сједињењим државама за навек раскинули, његове су етрашње и муке прошле и он сад седи сваког вечера при залазу сунца миран и срећан код свог канадског стада. Посрбио М. В.

Банова шнпталацнја.

У Сиску, 2. ссптембра. И. Идући у Загреб на банову иншталацију ризиковао сам, да ме

држе за Мађарона, који хоће да суделује на свечаности. Али моја намера беше та, да видим , да ли данашња владајућа странка доиста много својих приврженика имаде. Но могу укратко рећи, да ми је то јако ивненадило видећи , да Раухова странка и у самом Загребу мало присталаца у грађанству има. Видео сам само л>уде, који су службено саучествовали. Ја ћу вам неке карактеристичке црте на видик изнети, да видите , како мисли пук о данашњем етању ствари. Почећу одмах код вола, јер томе су при светковини највећу важНост дали, особиго од стране равнајућег одбора , дочим га је на челу свога програма ставио. У ереду у 10 часова пре подне водише по улицама четири месара са разним иародним бојама накићеног вола, коме је предњачила цивилна гласба а пратише га деца и прости пук. Видосмо, где на свакоме ћошку од улице етајаше и у славу неком говораше, но нисам могао разумети, коме у част говораше, да ли волу, или коме другоме. Тако обиђоше више главних сокака водећи накићенога вола. По подне беше банов увод, који је имао доета велику пратњу , н сјајан беше, али мало се чуло израза одушевљења. Мирно као на команду пролазише коњаиици, бандеристе и депутирци Илицом, дугом улицом к бановом стану у горњи град. Истина, чуло се ипак гдекоја весела вика „живео!" али као што ми рекоше, то чинише они, који беху за то плаћени сваки са три форинте. Као што рекох, епровод беше сјајан, особито што се тиче свакојаких одела, премда је било и таквих, да би боље на другоме месту приличила, нег на бановој иншталацији. У спроводу видео сам и мађарског министра Лоњаја. Не знам како баш њега западе, да од стране унгарског министарства на бановој иншталацији суделује, окром ако је повод томе, да зна проценити, колико ће више буџет народни , наравно не мађарски, бановом иншталацијом оптерећен биги. Код банова стана беше намештено једна кумпанија Кушевићеве регименте са својом гласбом, по том гласба Слујинаца и један одељак варадинских добровољаца грађанских са својом гласбом, и ови су у почаст банову три не сложне салве избацили, почем ратно министарство нехтеде дозволити, да то милитарци чине. Том приликрм ваља ми приметити, да осим служеће кумпаније ту не