Зимаза и алкохолно врење

1Х. оглед. % | | Време мин. Н Време мин. Н 30 31 120 30 60 30 150 33 90 29 180 33

Да видимо сада шта се дешава са квасом који лебди у течној средини и који је толуолизован, али не за време превирања (као у огл. МГ и МПЦ.) већ у истоме тренутку када долази у додир са шећером :

“ Х. оглед.

15 грама кваса добро размућена у ЗО код. ЊО - 5 гр. сахарозе растворене у 90 к.ц. воде која садржи 1,5 толуола. Темп. 219. Мерења су вршена у размацима од 25 мин.

Размак од 25' Н _Размак од 25' Н 1 50 1Х 36,5 Ц 395 ХЛХ 37 Ш 28 ХХЛ 34

Насупрот ономе што смо посматрали у пресована кваса, видимо да квас у води, који је толуолизован пре појаве превирања, има у почетку знатно јачу моћ превирања него у даљем току реакције, дакле исто опакб као у кваса толуолизована за време врења (огл. МЕ. и УП.). Из горњих чињеница закључујем: прво, да се нагло опадање моћи превирања, које траје неко доба иза толуолизовања кваса у пуном јеку превирања, не може приписати ишчезавању некога чиниоца, зимаве на пр. који се појављује у квасу за време пре вирања, јер смо видели да се иста појава посматра и у кваса толуолизована у течној средини пре превирања (Х. огл.; друго, пошто се та појава не посматра ако се квас непосредно толуолизује, т. ј. натопи у пресовану стању толуолом, да јој је узрок: спорије дејство толуола на квас, кад он лебди у води.

Видели смо да моћ превирања жива кваса спада нагло и врло ниско толуолизовањем, али да се, достигавши на тај ниски степен, врло споро удаљава од њега. Када би се оно нагло и огромно смањивање моћи превирања под утицајем толуола приписивало разоравању зимазе, тада је неразумљиво зашто би њен остатак у толуолизовану квасу био поштеђен од те разорљиве моћи толуола. Затим, по Висћпег-овој хипотези, квас при превирању садржи несразмерно више зимаве од кваса у одмору; међутим, толуолизо-