Зора

42

3 О Р А

од оиих соба над кафаном узеше две сестре, две свротиде : Аиђа и Радмила, унуке злогласног 11етка Стојановића, кога је ако је причи веровати — три пут земља мртва избадивала. Опак је човек био Петко. Доста је њих од њега заплакало и закукало; толике је куће он раскућио; многе је ХЈетко „у сухо грожђе опремио". — Лукав и веома преиреден имао је — као што оно змија има •— неку мађијску силуи моћ, те тако ретко је пролазио добро сваки онај, који је са Петком пмао ма и најмавега посла и рачуна. Из његових граб.тивих руку тешко је било извући се и умаћи без штете. У томе своме ирљаву и неваљалу послу Петко се није обзирао ни на сроство ни на нријатељство. Не бирајући пута и начина њему је главно било да туђе имање присваја, не обзирући се при томе чије је то имање. Сем толикпх других страданика, Петко не ноштеди нп свога из детињства најбољега друга и побратпма Милорада Милутиновића, честита и добра човека и домаћина. Од врло незнатне суме, коју је Милораду био позајмио, Петко је умео својим лагарпјама и мајеторијама да начини после годину и по дана толики рачун да је Мплораду за тај дуг продато све његово доста знатно имање, и да је Милорад и после свега опет остао дужан Петку. Узалуд је Милорад молио и преклињао Петка да му пмање не продаје; узаман је он, јадник, говорио и разлагао да је рачун Петков и с)"више велики и да нпје право да му толико тражи; забадава су и толпки други на Петка навал.ивали да тако са Милорадом не ради, — али то све ништа помогло није. За рачун бездушнога и грабљивог Петка власт је продала цело Милорадово имање и Милорад је оставши го као прст одмах после продаје у болест пао и након три месеца и умр'о. Сасвим друкчији беше син Петков Мплчдин, отац Анђии и Радмилпн. Алп —

ни поштење ни доброта ништа не иомогоше Миладпну. Он сиромах страда — како веле — ни крив ни дужан и страшно се напати и намучп свезбоггрехова п залаоца свогПетка. Анђа и Радмила нису ни запамтиле оца свога. Мати пм је казивала, а то су и од других слушале: да пм је отац бпо добар и поштен човек; да је од оца свог велико пмање наследио; да су га неваљали људи из пизме оптужилп за некакву велику кривицу; да је на правдп Бога две године у хапсу био; да му је цело пмање распродато за, накнаде и неке трошкове; и да је на пречац умро у хапсу у тридесетој годинп. А кад пм умре мајка Ленка, Анђи је било шестнајест, а Радмили дванаеет година. Тада су седеле код свога кума Светомпра, у једној собпцп у авлпјп. Беше јака цича п Ленка, испирајући туђе кошул^е, јако назебе и опасно ее разболи. — Нема нпшта од мене кума Спмка! Ја ћу да ти умрем. Није мп ништа жао што ћу умретп, један пут се мора; алп ми је жао Анђе и Радмиле, — рекла је бона Ленка, лежећи у поетељи, уздркталим гласом други дан, од како се разбољела; а очи јој ее заводеноше и неколико крупннх суза скотрљаше се низ бледе образе њене. — Помакни се са мога места и не говори тако што. Што си се поплашила? Зар се мора умрети одмах, чим се ма од шта €анемогне ? рече јој Симка п помаче се на столпци— Видићеш!![ознајем ја! И досад сам ја бивала слаба и болесна, али ово .је нешто сасвим друкчије. II рекав то, Ленка ее подпже п седе у постељи. Поћути мало, па онда управи светле као очи на Симку п кроз сузе настави: Него молим кума Светомира а молим и тебе, као своју роћену еестру, нађите се као и досад овпм мојпм сиротицама. Оне немају нигде никог свог. Ви сте им све и сва. Тешко њима јадницама! Та, да Бог да, да само не прати проклеетво, које дође главе п моме јадноме п добром мужу и мени!