Зора

ТУЂИ ГРЕСИ

43

— Престанп, молим те. Чуће деца, па ће се поплашптп и какву болест добитп. Тебп је данас тешко, а сутра 1>е ти, ако Бог да, битп сасвим лакше и боље, — пресече је Спмка п зовну Анђу пз кујне да јој донесе чашу воде. Дође Анђа, а Ленка ућута п тешко уздахну. Спмка сркну воде и под пзговором да обпђе ручак, пзафе узверено пз собе п оборене главе пређе преко авлпје у своју кућу. 1Ј раније се је Спмка налазила Ленкп и љеној деци ниме је год могла. А од како се Ленка разболи, Симка се слабо и одмицаше од њене постеље; она јој је и свећу на последњом часу прпдржала. — Смирила се; умре сирота кума Ленка, рече Симка јецајући, кад изађе пз собе у кујну, у којој се, као две тичпце од ружна времена, беху шћућуриле у једноме куту Анђа и Рамила. Видећи да је Ленки сасвим ружно, Спмка је рекла Анђи п Радмили да изађу • У кујну. — Умрла, вриснуше у један мах и Анђа и Радмила и полетише без душе у собу. Падоше обе на своју мајку п сташе је љубитп и нарпцати. Плачу и наричу њпх две, а поред њпх стојп п плаче и кума Симка. Чу се кукњава у комшилуку и не прође, ваљадп, нп за колико би сто пзбро.јао, а већ се напуни соба, у којој лежаше мртва Ленка. Ко год дође не могадијаше се уздржати а да не засузи, гледајући Анђу п Радкилу како се обпсле око мртве мајке, како се уз њу прппијају, и како је — не верујући још да је мртва — зову, љубе п моле: да их не остав.т.а, Сахранише Ленку. — Анђа и Радмила остадоше саме п дал>е у кумовој кући, тугујући и јадикујући за својом добром мајком. И дотле су се њпх две мучиле и патпле, алп им сад беше много теже и црње. Тада тек полетеше стреле, што их спротпња п невоља, почеше одапињатп;

тада тек, по смрти матере своје, осетише оне сву тежину свога беднога стања. Дан за даном па се навршише већ и две године дана, од како Анђа и Радмила саме осташе. Прохујаше толики дани, који их нпчим не обрадоваше, него их тугом и јадом поздравише п са тугом и јадом предаваху их црним ноћима. Јаднице! Анђа п Радмила нису биле налик једна на другу. Анђа беше плава и омања раста, а Радмила црномањаста и протегљаста. Али — обе беху лепушкасте и красне душе п једних пстих жеља. Нривпле се једну уз другу, као два цветка на једноме струку; па једна у другу гледа, као мајка у јединче своје. Занемогне ли једна, друга је око ње — као каква маторка. Забрине ли се или растужи једна, друга је разговара и теши. * — Да ниси што слаба, кад си тако бледа и суморна! запитала је кума Симка Анђу, некако након две године од како је Ленка умрла. — Није ми ништа: —• одговори јој Анђа тужно, па онда настави: — Кад смо овако несрећне и ироклете. да смо бар мушке главе, па би нам опет, чини мп се, било лакше. Мушко је друго, њему је цео свет отворен. — Бог је милостив, пресече је Симка. Биће, ако Бог да, и боље. Треба се само Богу молити и радити. Него, истина, Анђо! да ли ти познајеш Симиног Мијаила. и како ти се допада тај момак? — Познајем га и нисам нпшта о њему рђаво чула, одговорп јој Анђа продужујућп шпвење. — И ниси могла ништа рђаво чути, јер је Мијаило одиста добар младић. Него, знаш ли шта је ново? Мени је данас долазила Јованова Мара, негдашња Мијаилова газдарица, и питала ме: да ли би тп пошла за Мијаила? Шта велиш Анђо? — А шта ћу, кума Спмка, са Радмилом? одговори јо.ј Анђа збуњено п про-