Зора

МИХАИЛО 107

тана. иа ми још доводиш неку вагабунду; ја немам вечере за вас нијанице једне! — Доста Метрена, за што говориш без разлога? Питај ко је овај човек? — „Ти жени реци, где ти је новац?" Семен извуче из кафтана банку од три рубље и развпје. „Ево новаца, Трифинов ми нпје ништа дао, обећао ми је сутра дати." Матрена се наљути још впше, он није купио кожух а последњи свој кафтан дао је човеку, кога и не познаје и кога доводи са собом. Она узе банку са стола, и однесе да је оставп. говорећи у себи: „Ја немам вечере за њих, нити ћу да хранпм ппјанице. — Хеј, Матрена, завежи свој језпк. чекај и слушај што ти се у почетку говори!.... — Ја да слушам глупог пијанца! Ја пмам разлога, што нећу да те слушам, пијанпцо, моја мајка дала мп је толико комада платна, ти сп их продао и попио; отишао сп да куппш кафтан и опет си све попио. Семен хтеде да се пзјасни својој женп, да нпје попио ваше од 20 копејака, и где је нашао овога човека. Али му Матрена не даде проговорити нн речи. Она поче да га позива на догађаје из прошлостн, још од пре 10 годпне. и пребацнваше му за њпх. Она говораше н напослетку скочи на Семена и ухватн га за рукав. „Дај ми моју хаљнну, остала ми је само једна н њу си ми узео. Дај ми је псетоједно, капља те ударнла." Семен скнде хаљину иреврну један рукав, жена повуче за рукав н шавовп почеше да пуцају. На послетку Матрена му оте хаљпну, набп на главу п оде на врата. Хтеде да бега, али се заустави јер јој срце јако куцаше: хтела је да прпкупн сву љутину, али требаше знатп да јој је он муж. IV, Матрена се заустави и рече : „Да је он јунак неби бпо тачо го, и без

кошуље, а ти ако си ишао за добру ствар могао би ми рећн где си нашао таког гиздавка! — Алп ја ту кажем, ишао сам путем и овога човека нађем код капеле, н то без икаквих хаљнна, и готово смрзнутог, Тада не беше лето. Кијај дакле! Бог ме је сам одвео к њему. Да ја нпсам био он би пропао. Па шта да радим? То се недогађа свакога дана. Ја сам га узео, обукао и довео овде. Умири твоје срце, то је грех, — љутина. Помисли само на смрт". Матрена се хтеде и даље љутнти, али погледа странца н ућути. Странац сеђаше на једном крају клупе не мрдајући, руке беше наслонио на колена, главу наслонно на грудн и не дизаше ннкако очнју; чело му беше пуно бора, — изгледаше, као да га нека туга мори, Матрена ћуташе, а Семен рече: „Матрена, зар не знаш за Бога?" Матрена кад чу ово, погледа странца, и срце јој се одмах умири. Она се прнблнжи к пећн п поче да снрема вечеру. Поставн сто и мету на њ' квас*) и последњи комад хлеба, за тим донесе ножеве и кашике. „Хајде, вечерајте!" — рече Матрена, Семен даде знак странцу да се прнближи. Он исече хлеб и задроби, па почеше да једуМатрена сеђаше на једном углу стола, наслоњена лактом десне руке на сто и посматраше странца Беше јој тешко, јер осећаше велико сажалење нрема овом сиромашном човеку. Странац поста веселији, на челу му неста бора, он погледа Матрену и поче да се смеје. Вечера се сврши, Матрена обриса сто и п заппта стренца: „Одакле си ти? ко си ти!" — Ја нисам одавде! — Еако си се нашао на путу? — То ми није могуће рећи. — Ео те је онљачкао? — Бог ме је то казнио! — За што си био са свим го код капеле ? — .Ја бнх остао са свим го, и иочео сам се већ мрзнути, али ме Семеп спази, п имајући *) неко руско пиће.