Зора

ОДГОВОРИ УРЕДНИШТВА

83

управо сваштарп, т. ј. да они од свачега по нешто морају знати, алп нпшта потпуно, ја сам му гордо одговорпо, да ћу онда ја бити феномен међу новпнарима, јер сам све темељито научио. Моја воља за науком иоказала се још у моме детињству. Ја сам на пр. дететом, а пз превелпке жудње за књпгама, — поцепао сву библиотеку очеву. Још у раној младостп осећао сам наклоност према природнпм наукама, дакле стварима, које су новинарпма мање више нужне. Тако сам студпрао унутрашњост земљине кугле, — те сам у тој цел.п разбио школски глобус са чекпћем. Ботанику сам особито волео, — п моје студије у воћњацима нознате су врло добро нашим суседима, па п варошкој полицији. И Зоологију нпсам занемарио, те сам п при часовпма цртања само магареће главе цртао на школској табли, па како сам у цртању био велики мајстор, то су те главе личиле главама мојих професора. Свп тп докази за моју ученост, нису помоглп. Мога професора нисам уверио, али нп он није разуверио — мене. Ја сам и даље горео од чежње, да будем новинар. Досада још нисам изгорео. Аладинова лампа, као што је познато, била је у старо време једна од најчудотворнијих справа, која је заслуживала, да је свака интелигентнија породпца има на столу. Ту лампу ваљало је само протрљати, па је човеку свака жеља испуњена. Аладин, заљубљени мусломан, дошао је, за једну ноћ, помоћу ове лампе до сјајног дворца, па је чак стекао и жену. Први је факт знатнији. Јер, пзволећете знати, човек може стећи жену п без садејства ове чудотворне лампе, али без ње стећи за једну ноћ, сјајан дворац — никако. Дакле, ја сам, после учињених покушаја, увпдео, да се моја жеља да постанем новинар, неће моћи извршити без садејства лукаве лампе Аладинове. И ја пођох на Исток да је тражим. Шта сам

тамо видео и како сам прошао, то би могао само Алфонс Доде описатп и ја јамчим да би његов роман о моме путовању и хајци за Аладиновом лампом, далеко боље успео но његов познати роман о „Чудноватим Авантирама Тартарена Тарасконца". Свакако је штета, што се Алфонс Доде нпје прпкључио мојој пустоловној експедицији, и ако сам га учтиво позвао, или што је писац „Дон Кихота" Сервантес-Саведра умро пре 300 година, а Боало такође. Ресултат мога путовања био је ужасавајућп. ГГод теретом његовпм умало нисам подлегао. Ја, наиме, нисам нашао Аладинову чудотворну лампу! Остало мп је да покушам са новим покушајима. Како су они испалп, ја ћу Вам описатп, и без Алфонса Доде-а п Сервантеса-Саведре. Ја сам у покушајима био неуморан, јер сам тврдо веровао, а сада још тврће верујем да ме је природа предестипирала за — новпнара. Додуше многи ме уверавају, да ми је Усуд одредио да вечпто почињем п покушавам почињати, те да одменем мога часнога претка Сизифа. Алп ја тим завидљпвцима не верујем. Дакле, ја почех поново бомбардовати уреднпштва свих могућих листова са својим радовпма. Почех са песмама и ако сам се доцније уверио, да је то бпо лош почетак, јер уредници политичких листова не волу поезију*). Ваљада, за то, што у времену мојих почетака и покушаја нису била установљена јахачка друштва, те уредници не вични јахању нису могли ни усести на Пегаза п одјахати на Парнас. Тада сам мислпо, да ће бар уредници спортскпх лпстова^ којима је амблем копита (потковица) радо примити моје песме, али сам, на жалост, искусио, да они држе да Пегаз није пунокрвне расе и да поезију не сматрају '*) Међутим врхунац мојих амбиција беше да постанем сарадник баш политичких листова