Зора

34

3 О Р А

за општп „спорт", већ за мој приватни „спорт". Пре но што сам написао ирву песму, изабрао сам један поетички псевдоним. Ја се прозвах Љубоиој Славуј и експедовах обичним теретним возом читаве центе својих пееама на све стране Српства. Од свих тих песама домаћег производа, са врх српског Парнаса и седла српског Пегаза., сижерирани од српских муза, није изашла ни једна, ази је за то рубрика „Одговори Уредништва" била препуњена одговора, упућених мени. Колико су одговори били пакосни, цинички, и колико су они мој дух убијали, видп се из ових неколико: Г. Љубоиоју Славују на Стражилову. Ако ви гђцу Зорку тако много волите; ако и она вас тако много воли; ако је гђца Зорка тако лепа, добра и мила: онда зашто сте јој посветили тако рђаве стихове? * Г. Љубоиоју СлавуЈу на Авали. Ви имате право. Пролеће је доиста приспело п дрва су допста процветала. Земља се доиста пробудила из свог зимњег сна п птице с!е &с*о певају. Сунце доиста пушта топлије зраке, а месец се осмејкује. Ви, дакле, у свему имате право; — само не разумемо, зашто сте изволели све то нама написатп у вашој песми „Иролећу." Ми то и без ваше несме знамо. Ц: — Г. Љубошју Славују на Копаонику. Ваши су стихови тако рћавп, да би шпанска инквизиција у средњем веку мучила са њима своје робове. % — Г. Љубоиоју Славују на ТрвбевиКу. Вашу песму „Женским очима" не можемо штампати не само због сакатих стихова, већ и због садржине. Плаво је око лепо око, црно је око, такође лепо

око. Ако нека гђца, као на пр. избранпца вашег срца, гђца Видосава, има једно око плаво, а друго црно, то значи двоје. Прво, да она има два ока, — а друго, да има две врсте очију. Иначе, то ништа не значи. Кад сам видео да моје песме неваљају, управо да их за таке сматрају, ја сам се обратио једном листу за савет и добио сам овакав одговор: — Г. ЉубоШЈЈу СЛавују на Арарашу. И ако сте се пспентрали на врх Арарата, ми вас добро познајемо, и за то вам радо дајемо наш савет. Најбољу спрему за поезију добићете на курсу, техничара, а ако желите да певате добре оде, учпте мећународно право. Срдачно вам поздравље у далекој Азији из српске Шумадије. После оваких савета п олговора ја сам увидео, да своју лиру морам променути у практичнпју турску златпу лиру, Пегаза продати на првом панађуру, а Парнас је постао за мене, п пначе, неприступачан, када сам се забринуто враћао доле са високог Арарата и пребио ногу. Латих се прозе. Уверавао ме је коректор неких новина, да су почетнпцп у прози много сретнпјп, но у поезији. Изабрах псевдонпм Оливер Романчпћ а написах зјело много ирича, црт г, фељтона, У њима је био заступљен романтпцизам, реализам, натурадизам, удал.авао сам се и приближивао Ибзену, Монтепену, Толстоју, Золи, Жил Верну, па чак и пиецпма српскпх „црта са села". Мој познаник, коректор, драговољно меје уверио, да сам у једној причи успешно решио безброј проблема друштвених. Продао сам један впноград и послао пакете са причама. На одговоре уредништва нпсам дуго чекао. Ево их неколико: — Г. (Јливеру 1'оманчиЛу. Када смо прочиталп вашу причу, сетили смо се једне досетке. Неки полупропали трговац потписао је бланкет менице од једног динара. Неко му примети малициозно: