Зора

3 О Р А

311

Био је човек слободнога духа, роо својих начела и свога усерења. Стсга је често имао неприлике с људма од положаја. којима није умео бнтн доста мек и попустљив. Владичина свемоћна сестра, која је у вору свога бгата жарила и налила, парохије п ирквене појасеве раздавала, наитла се од њега јако увређена, што гаје морала у руку пољубити кад је дошао у двор, да пита владику. којпм је васељенским сабором пушење заорањено, ноог чега је владици тужен бпо. Један поп-Ђука иије ни могао добро битн заиисан код онога диједезана, који је једног Атанасија Влаховића, човека учена и доктора филозофије, својом неправдом натерао, да у Калочкој архидијецези прибежишта тражи. Занимљива је била и дуго се спомињала у Сентп његова распра с ондашњим мауарскнм нарохом и препозитом Колонићем . Говорпло се, даје ова распра потекла отуда, што је гшп-Ђука једну Мауарку у српској цркви за Сроина венчао. Било што му драго, Колонић и попЂука, нису више година једно с другим говорилн. Некако у двадесетим годинама обилазио јекатолички арцибискуп Клобушицки своју архидијецезу, и том ће приликом походити п Сенту. Поп-Ђукп није ништа јављено за арцибискЈ-пов долазак и то га је јако копкало. Али он објавн у цркви, да долази арцнбискуп у Сенту и да би треоало да га и наша општина дочека, ако би он хтео и у нашу цркву доћн. Искупи се скоро цела српска општпна у порти. Чим стнгне арипбпскуп у варош. прво уђе у католичку цркву, а за њим и сва госпоштина, која је с њим дошла или га је код цркве дочекала. Поп-Ђука одмах нареди. да се од скупљена народа начинп шпалир од српске пркве до мауарске (обе с}' цркве биле близу, једва стотињак метара једна од цруге). Напред се наместе деца с чнрацима п ршшдама, а за њима пс-1-Ђука у

оде.кдп с кадионпцом у руци. После неколпко тренутака појави се на црквеним вратпма арцибискуп и за њим остала госпоштина. Поп-Ђука му се поклонп, окади га п пође к српској црквн, а за њима се упути у пркву п арцибискуп са цело.м свитом. Ушав у пркву, поп-Ђука увсде арцибискупа у архијерејски сто, попне се на амвон п поздравн арцибискупа дивним латинским говором, захвад.ујући му на почасти, коју је нашем храму указао. Пошто је арцибискупа по цркви провео испрати га до портанских врата, свуче у цркви одежду и врати се кући, где одмах седне за сто са својом попадијом. АрцнЗискуп дошав у плебанију није се могао довољно нахвалити дочеком у српгкој цркви п лепим поп-Ђукинпм поздравом. „Нисам знао" — рекне домаћину, да пмате рацког попа, који тако дивно говори латински. Баш мп је мило што ћу за ручком иматн ирилшсе, да га још боље познам/' Нуто белаја за јаднога Колонића. Арцибискугг жели говорнти с пон-Ђуком, а он га није ни звао. Одмах пошље једнога од својих капелана, да замоли поп-Ђуку, да дође на ручак.Овај га затечејош за столом. „Поздравп господпна брата, да самја већ ручао п да не могу доћи," Капелан моли и моли, али све за бадава. Као опарен врати се натраг и исприча Колоннћу одговор поп-Ђукин. Колонић као без душе одлети до попЂуке. Једва је у журби доспео да н-ареди, да се одмах преже и да кола за њим одјуре поп-Ђукнној кући. Молим вас, драги брате и иријатељу, извините ме, заборавио сам вас зватп, био сам у великом послу п забуни. Како сам само п могао бити тако забораван ! Немојте ми то одрећи, тако вам Бога, да не остакем у срамоти и да се не замерпм његоној Екседенцији, ксја вас жели впдети иначе сам пропао I"