Зора

224

а о р

теног права народног а пунокрвно било показа запојену животну снагу у друштвено.м организму. Сам покретач (он би рекао: полуга) писаше пак на све стране дуге и китњасте дописе, дајући силовита израза својпм обилатим инспирацпјама, за које Тургењев не би могао рећи, да су ћудљиве као жене. Последица свега тога јесте преокренутост др}'штвеног стања, где је ча-Милисав сринут са председништва, а на ње"гово место у победном ликовању издигнут народни пријатељ ћпр-Ђорђе. Па кад се -овако вешто „даде баба за невесту", онда уз главне и споредне личности добише своје исе у акцији за народна добра. Једна од Сретиних великих пдеја један одличан моменат његовог сретног п корисног рада јесте свечано признање великим и слободоумним Бразилијанцима, који збацише Дом-Педра и прогласише републику. Обавештен о томе преко извештаја ,.А§еп8 Науав"-а и „Согг.Вигеаи"-а, он објави својим верним епохалан успех друштвене идеје и у часттога приреди се величанствено сеоско осветлење, „лимунација у селу". Натписом приповетке дакле обухвата се само један елеменат, веома пластичан као грађа; износи се управо један резултат Сретенова умовања и рада. Морам одмах додати, да се после онако широког и привлачног увода очекивао много одрешитије и обилније обележје самог догађаја, узвишенија поента као стожер глатшие рада.. Међутим ту је испала брза и летимична концизност, може се рећи једина у целом развученом низу многих описивања. Још то долази као одбојно кад се човек и нехотице сети оног тако живо и тако изванредно лепо представљеног карташког весеља у „Нвкоаој слапи". Завршетком приповетке ужасно се регистр^је: да је .,пукла тиква" између Срзте м ћир-Ђорђа, те се познатим по-

мерањем замени Ђорђе Мпћом; даље се наводи слаб успех Сретин на испиту и његов одговор ревизору. Тиме се веома суво завршују ове ,.Сретине будалаштине" * Лнмуиација, имајући претенцију на име приповетке, представља занимљиву збирку одлично цртаних карактера и верно и вешто проучених, одабраних типичних друштвених појава, друкчије рећи: свестрану н тачну студију њпхову. Према томе и цео значај приповетке, сва лепота и доброта уводе у ово одабрано и верно снимање, а онај увек здрав, увек свеж хумор налази овде угодну атмосферу, да даде обилаге бујности и крепка живота. Даровит импресиониста и оштар психолог г. Сремац има око да занази интересне детаље, тушта зачкољица и силество ситница, поред којих се обично нролази, и да свему томе даде значаја, китећи шарне ниансе у приповедачко ткиво. Али, штета, што та његова особина често иде до баналног педантизма, те отуда н она „епска опшириност" што немнло подсећа на Јашу Игњатиевића. Описи епизодних елемената у убавом низу занимљиве галерије слика, узет сваки за се непрестано је пријатан и до далеке међе привлачан због тачности. Ипак они, ма да су изгубили у великим јрукама д:>бар део природне сировости, нису груписани и сређени у потребну целину, не одржавају јединство. Они шта вишеодма гу доброти приповедачког тона и представљају развучену и непоуздану основу за солидност саме зграде; то су, ако смем да употребим фисички израз, секундарне струје, које слабе ону јачину што дело већ прожима. Г. писац има још једну погрешку, која је као особина површна, овлашна. У опису ових догађаја, јамачно зато што су они скроз ординерни, упусти се местимично врло снизак и неуредан стил, што изазива и недовољну иажњу на чистоту