Зора

240

3 о р а

Седео је за једнгга столом са Великићевом породпцом, баш према Станкп, па ју је могао да гледа, колико му је мило било. Но тпм се ручком заврши његово одлажење у кућу Великпћеву. Деца беху положила испит и више им учитељ нпје требао, Наши родитељп траже деци учитеља само у последњем часу. Исплатише му и отпустпше га „Ој, девојко, убила те туга. Моли мајку, да ти будем слуга!" Сетан се растао са кућом Великићевом. Алп после није пропустио, а да одмах, чим је узео нове хаљине, не прође поред отвореног прозора са когаје Станка обично гледала на улицу. Погледао је, јавио јој се, и она му је одгозорила, па се чак п осменула, видећи га у новим хаљинама, и дуго је за њим гледала са неким тужним осмејком пунпм мплоште. Не беше рђав младић. Повисок, бео, готово блед у лицу, косе смеђе, а очију крупних и пуних неке унуграшње туге и узбуђеностп. II кад се смејао, осмех му је изгледао сетан. Станка нпје мрзила да га види. По некад је чисго желела и да разговара с њим, али бадава —- не беше њен^ прилнка, па шта јој јо вредидо и да ступа с њим у познансчво. Узданула је и уклонила се с прозора, алп он је уграбио да се дотле окрене ц да опази, ка!«о је за њим гледала.. II то му је ласка.чо. Дјто је, после у флауту свирао : „Окрете се п погледа на ме Чннп мн се, да би пошла аа ма"-. III, Ђачка дружпна на Велнкој Школи даваше забаву у корист своје књижнице. У приређп зачком одбору беше и Светомир, јер бнјаше впђен међу својпм друшвпма и -ако је '>по сиромах.

Неки су од одборника дочекивалп госте на уласку, а некп су пм одређпвалп места. Силан је свет долазио — једно да приложи на племениту цељ, а, друго, да се одазове омладпнп. Светомир је био на вратима, п нестрпеллшо је погледао на госте, што су долазили. Нзгледао је Великићеву породицу. На један мах и она се указа. Светомир и збуњен п узбуђен, приђе, те их поздрави. Станка га љупко погледа и лако климну главом. II господин Великпћ н госпођа Великпћка му љубазно одговорише на поздрав. Он оде, те им нађе и место и одведе их те седоше. После се уклони, да дочекује друге госте, алп, чим се игра започе, он зажели, да се ухвати до Станке. Играо се краљев ор'о. Он је чекао, док се она није ухватила Али се и после дуго устезао. Хтео је, полазио је, алп је опет застајкивао па се враћао. Бојао се, да јој не ће бптп право, што се до ње хвата снромашни ђак. Најзад преже, па и немислећи, како ће га примити, приђе, рече: „молим" и — Станка и њена другарица, која је до н.е играла, пустише руке, те се Светомир ухвати у коло између њпх. Чисто је бпо ван себе од радости. Играо је тако раздрагано, како дотле викад ннје играо. Пос.че игре, благодарећн раздрага»осги, био је толпко смео, да је замолио Станку, да шета с њпм. II она је шетала. Он је бно на седмом небу. Говорно је о свачему. Благодарио јој је што је дошла на забаву; казивао јој је како се сматра за сретног, што је добио прилику, да се с њом упозна и,