Зора

У Т Е X А

247

изненадио се, кад је видео, како му она љубазно одговара. Чак кад се играла друга игра, она се ухватила до њега. Он је тада ко.чо водпо, и тако јелако и весело играо, да се чисто и сам чудио. Али није ни шала. Станка је биладоњега. Толико је био раздраган, да му се у раздрази учинило, да јој је један пуг н руку мало јаче стискао, па ништа. Или у игрању није нн приметила, или сеније љутпла. — Ја сам мислио. вп се никад не ћете ухватити до мене, рече он, ходајући с њом, после, испод руке. — А за што ? није сва срећа ни у богаству! рече она, знајући да се он снебива, што је сиромах. Светомирове се очи од радости засијаше. Застао је, погледао је тако мило, као Д а ЈУ Ј е У мислпмаљубло, и, да није било онога силног света, бп је у тај мах загрлно и од истине пољубио. Али на очима толиког света, не остаје му ништа друго, него да се заиовољн слатким разговором и ватреним погледима. II после се до ње у коло хватао и, што му је било најмнлије, видеоје, даму је радо уступала место до себе, чим би пришао, да се ухвати до ње. Оне ноћи, при повратку кући, она је рекла матери : „Не знаш, мајко, како је љубезан онај младнћ, што је учио нашег Драгослава и Мирослава. Чудо, што је пријатан и разговоран ! - ' А он је ту вече, пошто су се гости разшпли, са друштвом н веселу зору дочекао п у раздрази је неколико пута иевао онај лепи одломак по једној Бранковој песми: „Тихо вече к'о да те донело, Сред анђела, са божија крила, У ма с' дивна мени иојавила, У ма дпвну вече те однело !•'

IV. Прошле су биле тешке године мучног школовања. Светомир је био свршио Велпку Школу и држава га је слала на страну, да учи медицину. Очекпвала га је лепа будућност. Ох, како би бпо сретан, кач би сад могао понудитп своју руку лепој ћерци Великићевој. Али заман, наука га је звала, даје не остави. Помишљао је, да је запросп, па да је са собом на страну водп, пли бар, да јој да ирсген, па да га чека, док се не врати. Дуго се колебао и, назад, нпјемогао срцу одољетн. Отишао је и запитао. Али Великић не хтеде нп да чује п ако Станка није била од раскида, да се одазове жељи Светомировој, и а о јепред мајком на само н оплакала, шго је о.тац за њега не да Држала је да јој сад није неприлика. Била би докторка. Али заман. Отац је говорио, да Светолшр поред ње не би могао ништа учити. Само бп једно друго унесрећили. Морали су се растатп. Великпћ нпје дао нп да се да реч, да ће га чекатп. Ласкао му је и хвалио га. а ш је говорио, да многи оду да уче медицпну, па се не врате но десег година, те не може своје дете у неприлику доводптп. Пзгледало је, да би му Велпкпћ ћерку и дао, кад би • се одмах могао прнмити државне службе,, али Светомиру жао беше, да се растави с науком. Тешко му је Гжло. Стугом се вратио. Не беше му сад чисто мида ни сама лепа будућност, нгго га је очекивала, кад није могао постићп оно г што му је срцз желело — кад по повратку, нпје могао на извесно загрлити ску, за којом му је срце толико жудело.