Зора

248

3 О Р А

Проклињао је и онај час, кад јој је браћу стао учити и кад ју је првп пут видео. За све је кривио своју спротпну и немаштпну, а у флауту је свирао: „Ти ћеш стати, па ћеш уздисати, Па ћеш рећп то је моје било Моје било, па ме оставило..." Но пре него игго ћа поћп, опет нпје могао отрпети, а да, ма п одбијен, још један пут не оде у кућу господина Великића, п да не каже збогом. Не беше му толико ни до тога да каже зоогом, колико му беше до тога, што је желео, да још један пут видп лепу Станку. Уздао се још у будућност. Надао се да се не ће удати, док се он не вратп. Опростили су се. Она му је нарастанку узбуђено руку прихватила и стугом му казала: „срећан пут?" Он јој је захвадпо, правећи се, да се радује, што иде да продужп науку, али кад је отишао кући, срце му је хтело пући. Сутра је требало путовати, а њу је морао оставити. Борид се са самим собом, I ]ремишл>ао је чак и да напусти ме= дицпну. Но у тај мах му нзмакоше весели другови, што су с њпм на страну полазили, т~е га позваше, да с§, као што су ранпје б,или уговорили, то последње вече пре поласка провеселе заједно са осталим друговима и познаницима, Мећу њ.нма се он, опет, незнајз'ћн нн сам како. повратп пазиву и науци, и оде на зајо,Јни;Чку вечеру. Пнр:>ванка је трајада сву ноћ. Свп др;. V младих питомаца, који се кретаху страну, беху се искупили у ј,едној малрј ђачкој кавани, у којој је ктва била двадесет пара, авпно три гроша, ра су се частнлп п веселпдц.

Најмили су бпли и обичне свираче н гајдаша, а и међу њпма беше добрпх свирача и певача, те се уз је:>тпно вино, играло, наздрављало п пзвало до миле воље. Најпрнје су певали само бољп пезачн а остали су им помагали, али је после сваки певао на свој рачун. Кад је дошло до тога засебног певања, могло се чути где по- неки непрестано пева једну те једну песму. Светомпр је једнако певао: „Станчице, душо и срце!" Теревенка је трајала до расвитка. У расвитак су се дигли, да се опреме за даљнп пут, али Светомир нпје могао одолети срцу, а да с друштвом најпре не прође поред Великићеве куће, која је била у једној мирној улици, недаТеко од каване, и да, још из даље, уздрхталим гласом не загива ону лзпу Змајеву песму. „Тихо ноћи, моје сунце спава.Ј" А кад је био спрам њене куће, запевао је песму, коју је те ноћи у свом љубавном узбуђењу сам саставио : Збогом душо, збогом злато, Ја се за пут приправљам Ал тп своје тужно срце У залогу осгављам...!" Да лп је то Станка чула, и, ако је чула, да лп је разумела јаде његове, то он није знао, учинило му се само, да се завеса на њеном прозору мало помакла, па му је на срцу лахнуло, као да ју је на растанку впдео и загрлио. Док је јутро свануло, они су већ били на лађп. Сродници су пх н другови допратили до, саме лађе. Тек кад је звонце на лађп други пут зазвонило, они су се с путницима пзгрдили, изљубили и опростилп. И кад је лађа већ одмакла од обале, онн се ннсу с ње одмицали, него су п даље поздрављали младе путнике, који