Зора

У Т Е X А

249

су се од с !К )је домовине први пут с тугом растављали. Махали су на њих марамама п капама, докле год су пк са обале доглсдати моглн. II путници су им одговарали. Тек, кад је лађа далеко одмакла и кад се путници више нису моглн вндети, сродници су се и другови разишли и вратпли кућама, иекга, срећом младихљуди, раздрагани, а некп с њихова одласка ожалошћени. Путници су се, пак, одмах. чим им је обале из очију нестало, спустили доле у лађу, да се одморе п да одспавају. Само је Светомир још неко време стајао на крову од лађе п погледао на заостали Београд, а на уснама му је лебдела она тужна Ненадовићева песма: „Путник пугем пугује, Тужан тугом тугује.." После је и он сишао дскле. У. 1 Јрошло је било неколпко годпна. Светомир је свршио меднцину, али је науке морао прекинути п са свима се својим друговима вратити у домовину. Војска беше на граници. Бугарп су реметпли равнотежу на Балканском полуострву. Хгели судаприсаједине Румен.тнју. Говорнло се, да ћемо п ми у Стару Србпју. Час, којп се тако дуго очекпвао, беше дошао. Сваки је за домовину требао даучинп колико се.може, И Светомир је горео од жеље, да што више жртве поднесе за домовину. 11 поднео је. Хитао је на бојно неговалиште, да внда рањеннке, али нпје заборавио нп да разбере, шта је са његозом несуђеницом Станком Великићевом. Баш Је путовао у једно окружно место на граници, где је била подигнута војна болница. Седајућп на коморџпјска кола, на којима је имао да путује, затече у њима

свога школског друга, ДрагугПна Денчића, судског секретара, који је, као војни комесар, пшао у исто место у које ц о«. После обичног поздрава и сггомена некадашњих дана, прва му брига беше, да запита за Станку Великићеву. Породица његовог сапутнпка живљаше у суседству са Взлшшћевом породицом. „Пспрошена је", рече комесар, „за једног официра, Боривоја Витезовића". Тешко беше Светомиру. Засгао му је у грлу сркут ракије, што је у тај мах пио,. Ућута, оборн главу и за дуго после није веселе речи рекао. Само је ракију еркутао. Тек кад је ракија своје учинила, он је, угледајућп се на комесара, којн је целим пугем певао, и сам, али веома неподесним гласом, запевао ону тужну песму: „Јеси л' чуо, да сдм испрошена, Пспрошена п прстенована ?.." VI. Бој се већ у велико бијо. Место очекпване заједничке борбе Ср г >а п Бугара са Турском царевином, изметнула се беше неочекивана бороа између Срба п Бугара. Бооба је била очајна. Рањенпке су непрестано доноспли. Скоро све државне зграде у месту, у коме је био Светомр, беху испражњене и болнпце претворене. У једној је п он био лекар. Беше вглика потреба у лекари.ма. II странцп су се мнош у службу прпмали. Ужурбаноет је по болницама била келика. Потребе су се журно подмиривале, апарати су се н I хи гац доносилн. „Црвени крст" је своје чннпо. Он се код нас по>вљује само у последњем тренутку. Онча се прикушБа, што је растурено; он та се на ново набавља, што је већ један пуг бпло набалљено. За то се највии.е оче.сује од самог света П свет