Зора

253

Требао му је девер. Он се обрати ње.му. Светомир му се одазвао. Побратише се. Тешко Свегомпру беше на срцу, алп ништа нпје казпвао. Куиовао је све, што треба за младу, али му је било, не као да купује дароцеза весеље но као да купује за погреб самртнички. Кад.му је у стан донет из дућана венац, што га је за м.чаду био купио, неколпко мује суза и-нехотице на њега кануло, али то није знао нпко до само он н срце његово. У .јаду свом дохвнтпо је са.мо своју милу флауту, коју због рата гге бешедуго у руке узимао, па је свирао неку песму са веома тужном старинском аријом : „Срце моје зашто тако тужчш ? Срце моје за што на зло слутиш? Зар толико да тп зада рана Само јсдна ружа узабрана Само једна драга преудана.. ? Кад је Станка чула, да јој је он девер, она се чисто обрадовала и рекла: „Кад није било суђено, да мп буде вечни Друг, бар нека мп буде девер". После га је звала брацом, а ои њу снахом. Он је њој о свадби дао скупоцен превез, а она је њему дала диван бошчалук и пешкпр, везен златом п свилом, који је радила сама својом руком.

Она је његов превез одавно подерала, алп он тај њен пешкнр још п данас чува. Носио га је са собом и кад је полазио на страну да доврши испите. Кад се вратпо. као лекар, она је с мужем била у унутрашњости у једно.м месту, у ком је била иуковска окружна ко.манда. II он је у том месту био неко вре.ме прп војсЦи, п. докје год био тамо, бпо пм је кућнп лекар. Приликом једне редње, кад се од шарлаха умпрало, два им је детета од смртн спасао. Доцније су се растали. Он је прзмештен. Постао је срескп лекар у једном пограничном крају. У месту, у ком живп, достаје осамљен и без друштва, алп се опет још кпје оженпо, п ако су му давали многе девојке са велпким новцпма. Флаута му је још најмплпја утеха. Нјом увеК растера п највећу гугу своју. Она му је као неки дрзт. Она зна све тајне његове. Кад се сети нрошлостИ, најрадије свира арпју оД оне лепе Бранкове песм_: Нпкад није вито твоје тело Рука моја млада обавпла. Нн с' у твоју усНицу уппла Моја усна Пка.ч, чедо бело ." Вл. М. Јовановип. Б е о г р а д, у јулу 1890.

т

СИТНИЦЕ ИЗ НРИШТИНЕ

Кад се изусти реч Прииггина у томе још нс налазимо иичега необичнога, рекао бих на ни довољно привлачнога. У даљини, у осталпм деловима Српства, то се име губи поред сличних али звучнијих При-

зрена и Прилипа. Скопље нам се чини величанственије, Призрен важније, Прилип лепше, Крушевац иоетичније,- Крагујевац србастије, Смедерево национаЛније, Ниш древнпје, Средац више исторично, Серез