Зора

впше романтично, Сарајево више наше, Мостар умиљатије, Цетиње симпатичније, Дубровник културније, Задар звучније, Београд нам је главни град, Нови Сад модерније, Карловци чиме се више поносимо, Суботица ближе, Сентандрија познатија — али Приштина се чини као нешто оно Кикинда или Сента или други не мање важни и драги нам градови. Тек кад би се споменуло Косово — о чијим посебним особинама и месним приликама такође мало знамо — кад би се споменуло да је Косово са оближњим му висовима по величини читав један округ и дајеПриштина велика варош на самом историском месту и да му је она ту нека вцста престонице — онда нам срце мало јаче закуца и жељни смо да што о њој изближе сазнамо, * То ми је рекло неколико њих пре но што сам Приштину видео и ја сам на ове примедбе обрагио пажњу тек кад сам се одлучио да је видим. Но то се није могло сравнити са оним осеКајима, који ме обхрваше кад сам ту стигао да останем и да живим на овим местима, чија се имена спомињу у далеким американским и шпањолским школама као и тамо под арапским чадорима; кад сам угледао ова места о којима и она стара бака под Повленом и онај младић под Ловћеном зна што да исприча; ова места о којима се воде сетни разговори под орахом у Мачви и високоучене препирке под платаном у камевичком парку, или даље још даље по све српском мору, п о којима нам је млада душа некада толико сневала. * Нзвалим се у кочијама слушајући а не раабирајући гласове што око. мепе звоне и као у сну видим

тамо Лаб, онамо Ситницу, а овамо се јасно смеши на ме бојиште славне битке, па Мазгит поље, па Голеш под којим је Јанко пропао; па Звечан гдје је умро краљ Стеван Дечански; па Широко поље где је Марко судио ни по бабу ни по стричевима — и т. д. и т. д., све је ту као у центру збијено и ја идем кроз тај центар ; точак лагано шушти засецајући у ову меку свету православну земљу и ја се приближујем престоници најдаровитијег и најсрећнијег старог краља српског Мил} г тина. * Ено види се већ нека заостала кула његовога двора у сред чаршије, то је седи отац у сред, потурчене деце своје, витких мунарета: Да, у средини деце своје, јер су саграђени већином од његова тела, од камења разрушених му зидова. * Тамо је Шар! Тамо је Шар, господине, рече ми пратилац, али *ја нећу да се осврнем јер са^ већ и сувише видео у једном тренутку. Тамо је Шар, — чујем још једпом, па се невољно окренем и погледам тамо... * Иза оног је брега Грачаница лепа као од шећера; тамо је пролазила аустријска војска; онамо је најважније балканско тржиште Улпијана, сада селанце, поклон Душанов манастиру Хилендару; тамо још даље мегдан Марка и Мусе Кесеџије;- још даље су призренске и пећске планине, па ено Копаоник, — али оно је тамо Шар. Али оно је тамо Шар! — ах, ово „али" одиста има смисла. Зар је ово иол.е тако велико?