Зора

3 0 Р А

Н А П Р Е С К 0 Ц И М А припонијетка А. Б-оиа. Превео А. М. М. (Свршетак).

III. Прије него што се зора указала, еггђе се Рукавпна са храста и почне трчати тамо амо, да мало олружи своје ноге, које сј ' се горе скоро укочиле. Затим се сакрије иза неког џбуна, који је био баш близу онога мјеста, одакле је дан прије Половпна пуцао на срне. Кад се толико развиђело, да се могло нишанити, дође Половина опет са она два човјека. Стане у засједу, близу стазе куда срне пролазе, наравно неслутећп, да га неколико корачаји од њега Рукавпна вријеба! Срне дођу овога пута врло опрезно, али са два хитца пз пушке обори Половпна опет једну срну. Затим је расиорп, пзвади дроб, и макне руком на своје људе, којн деђу, метну дивљач у врећу и однесу. Половпна оде с њима заједно. Тек кад је отишао, дпгне се и Рукавина, који је у последњем тренутку свој план промијенг-го. Да је скочио иза џбуна гг Половпну лшзвао, дгс му се преда, овај оп се по сној прилици томе протпвпо, па би можда дошло до боја, па и до крви. 'Го нпје смјело бити! Та Половнна п онако неће му утећгг. Рука&ина треба само да га пријави суду!: Ла ано €е уггутп својој кућп; његова поштена душа бида је ојсђена издајом његова пријатеља, алп п заго, пгго је за навек Марију изгубио. Сасвпм се развпдјело, кад је дошао у своју шумарску кућу. У тој кућп сједно је п један старац, који је сјекао дрва у шуми, са својом старицом, која ј.е и Рукавини кућу воднла и у реду држала. Старац и старица се јако зачуде,. кад су

впдјелп, да је Рукавина дошао дан прије, него што су се надали. У својој писарницп нађе Рукавпна писмо, које је дошло, док он није био код куће, и јако се зачудио, кад је опазпо на натпису рукопис Маријин. Брзо отвори писмо п у њему је ово било: „Драги господине Рукавино! Прпје неколико дана била сам грозном непрпликом приморана, да ваш по шв одбијем. Те непрплпке за мене впше нема. Ако се нисте нашли увређени због мога одбијања, — а ја желим дасе нисте нашли увређени, — онда молим вас, дођите к нама, да усмено ваш позив примим. Тада ћете све чутп. Ваша Марија Половина". Рукавинп клоне рука, у којој је ппсмо држао, и гледао је немо преда се. Доцкан! Ох, како бп га ово пис.мо усрећило, да га је прије трп дана добио! А данас? Све је сад бпло, па нпје ! Разне мисли, којб му се ројпше по томе по глави, хтио је послом да растера! Зато сједне за писаћи сто. да напише прпјаву против Половине због крађе дивљачп. То је бпо телсак п жалостан носао за њега, но што прије буде с њим готов, бпће боље по њега. Могло је проћ^! од прилике по сата одкако је писао, кад се зачуше некп гла| совн пред шумарском кућом. „Јесте, господпн шумар јекодкуће!' рећпће старица. „Е, то је он прије дошао натраг, нег што је хтио, али тим боље", рећиће нек; други глас на пољу, који је по оштрс: нагласку Рукавпна упознао, да је Пол<: винин глас. Једва да је толпко нмао времена, да баци чпст лист артије на онај што је