Зора

262

3 0 Р А

лова, па кад последњи хтједе устати, она га задржа метнувши му руку на раме. 0,-како се он јадник збуни! А она тако просто и 'милостиво рече : — Сједи, молим те. Прија ли ти како чорба ? Корнилов се још више збуни, и промрмља Француски: — (Јш, Мсишеиг! (Јест, господине!) Царица ништа не рече, него се мало осмјехну и пође даље. Лицејистима, који су то чули би тако смијешно, да су неки и гласно почели да се смију, али су се уздржавали при високијем гостима. Чим гости одоше смијању и изругивању није било краја. У вече сва лицејсказграда бјеше освијетљена. Ученици излетише на улИцу, а Пушкин начини груду од снијега, па удари јадног Корнилова у леђа изговоривши његову знамениту реченицу : — (Јш Моп81еиг! Али му Корнилов не остаде дужан, него га другом грудом удари, викнувши: „држи се Французе!" Као по неком знаку полетише груде са свију страна,, и на кога било са истијем ратнијем усклицима: МопЗ1виг и држи се Французе! Отпочеше се разне игре. По своме обичају, Гурјев подметну ногу неспретноме Кјухељбекеру, те ови посљедни паде у снијег, колико је дуг и широк. Сада груде почеше да падају на јадног Кјухељбекера, и Бог зна докле би ово трајало, да не дође редатељ Чириков. Он их укори затим им рече: —• А имам вам господо нешто ново јавити! Цар је данас одликовао орденом с. Владимира 4. степена, проФесора Куницина. — Ура! викну Пушкин.

— Ура-а! подухватише остали лицејисти. Послије неколико дана у лицеју дознадоше, да је и гроФ Разумовски одликован. А Корнилову остао је вазда надимак „Моп81оиг", као успомена отворења лицеја. — О, баћушка, ваше благородије, та устајте већ, закаснићете на предавање, устајте! Тако је будио Пушкина у понедјељник, тачно у 6 сати, (први дан редовног предавања), лицејски слуга Леонтије Кемерски. Пушкин нешто промрмља, па се окрену на другу страну и захрка. Леонтије стаде дизати с њега покривач. — Ама остави ме Леонтије, што ме мучиш, љутио се Пушкин, па се покри по глави. Али отрести се Леонтији, не бјеше лахко. — Удавнћете се — шалио се он, откривајући наново Пушкина, и подносећи му пред лице ужежену свијећу. — Ево изволте видјети : сунце вам кроз прозорчић свијетли! — Какве су то шале Леонтије? рече Пушкин одгурујући свијећу. — Какве шале ? ГТа ево погледајте, ово је заиста лицејско сунце. — Та знам и ја да је свијећа лицејска! Али што си ме будио, ја сам тако нешто лијепо сањао. -— Облачите се брзо, закаснићете. Ено чујете ли другове у ходнику, било је и друго звонце. Пушкин се брзо стаде облачити, па без капута изађе у ходник да се умије. По мрачном ходнику тумараху, смијахусе и разговараху двије бијеле полуобучене прилике. — О, зар си устао Пушкине ? неко му довикну и пролети поред њега.