Зора

ИЗ „ДЈЕТИЊСТВЛ А. С. ПУШКИНА"

263

— Добро јутро, Пушкине ! рече му неко други. — Бог ти помогао, одговори он, затим пође да се умије. Код умиваонице већ неко стајаше, таман бјеше метнуо руке под чесму, да се умије. Пушкин га без церемоније одгурну. „Пусти ме, доста ти је!" рече он, брзо се уми и при крају запљусну друга у лице пуном шаком воде. Овај последњи не рече ни ријечи само се отра отирачем. Пушкина изненади овака мирноћа и стрпљење, па стаде разгледати друга: њега из помрчине гледаху велике, испупчене сигурно кратковиде очи. — Јеси ли ти то Дељвиже? реча збунивши се Пушкин. — Скинуо си наочаре, иа те тешко познати. — А ја сам лава одма по канџама познао — бјеше пријатељски одговор. — Па зашто и ти мене ниси пљуснуо водом? — За то, што са лавом нема шале. — Господо! господо! не разговарајте. Вријеме је на предавање, рече им Чириков. Свак побјеже у своју собу. Тај дан отпоче учење — учење за цијелијех шест година. Ученицима је било јављено, да љетњег распуста бити Неће. То је свима било тешко али морало је бити, па зато су се они између себе зближили, да су заједно са проФесорима чинили неку велику породицу. ПроФесори су били све млади л^уди, осим старца француза. К у н и ц и н је предавао моралне науке, Кајданов историјске науке, а Карцов математику и Физику. Особити уплив на ученике имао је Куницин, кога су сви волили. Што се тиче лицејске музе,

која је имала велики утисак на развиће талента Пушкинова —- њу је најприје пробудио проФссор латинске и рускекњижевности Кошански. Он је читао ученицима разне класичне производе, баснс Крилова и Хемницера, оде Ломоносова и Державина, и т. д. Шта више, он је приморавао ученике, да сами састављају пјесме. Њемачки језик предавао је X а у е н ш и л д, а Француски деБудри. Успјеси из ова два језика нису били једнаци. Нијемац Хауеншилд није знао задобити љубав својих ученика. Он је био према њима хладан, немаран, а чешће и неправедан. Ученици су антипатију са проФесора пренијели и на његов предмет, тако, да је озбиљно занимање њемачкијем језиком било у њих срамота. Али за то де-Будри, или просто како су га звали лицејисти, Давид Ивановић, био им је иза Куницина најдражи. Мали и као лопта округли Давид Ивановић, волио је лицејисте, као своју дјецу. А и они, гдје би га год срели, поздравили би га весело и слободно као пријатеља. — О добар дан Давиде Ивановићу! Како нам је ваше скупоцјено здравље. — ЗаФаљујем драга дјечице одговараше он, гледајући како да сакрије своју бурмутицу од дјеце. Он је чувао бурмутицу, јер је на њој била слика његовог брата Марата, који се прославио у Француској историји својом крвожедношћу. Та бурмутица била је вазда предмет разговора на Француским лекцијама, наравно да је први отпочињао Пушкин, јер га је де-Будри највише волио. Бољи ученици сједали су на прву клупу, па Пушкин, и ако