Зора

209

учитељ прпча: да војнпке ваља љубити, јер то „наши бранитељи" и да деца пред заставом ваља капу да скину; јер : „ко поштује заст&ту као дете, у.иеће да јв брани када буде мо.иак" ; даље, како их учитељ подсећа, да у сваком свом задовољству ваља помишљати на невољнике, п то приликом : кад се деца радују снегу. Прича се, како су учитељи благе наравп, одани деци и срцем и душом; износи се слнка, како учитељ буди у ученпцима сажаљење према сленима и иоказује им значај очнога вида, причајући им, како уче слепа деца, и најзад, како се, на крају школске године, нежно прашта с ђацима. Пз ових бележака, које Милан износи у опис 1 или сличицама, већим и мањим, излази за учптеље поука: да треба да су школи и срцем и душом предани, да се о својим ђацима старају, не само у школи већ и ван ње, па и онда, кад им они престану бити ђацима; како ваља да у њима буде родољубље, пожртвовање, милосрђе; дакле да помоћу живих примера стварају од њих потоње, свесне грађане. Сваки самога себе васпптава, т. ј. учитељ само будп у ученпку тежњу ка истини и добру, а овај, касније, оно, на шта је упућен, сам изучава, испитује; јер, нпшта небп вредпло, да му се правила за живот с поља натурају. Саморадњом се, дакле, и дете и човек, све више умно и морално усавршују. Не само да је учитељ овде показао сувремену методу у настави, већ и успехе од ње у Миланову схватању, размишљању, испитивању, као ђака. Сем тога, јасно се види и учитељево понашање у васпитну му раду, што је за сваку хвалу. Тако, вазда је једнаког понашања, има стрпљења. уме собом владати, познаје децу и уме са свакпм дететом како ваља поступати, а уз то је и правичан ; једном речју, има свега, што је потребно да придобије за се срце дечје. По што је буђење на самосталну радњу од толиког значаја у васпитању, размотрићемо, како је у томе Миланов учитељ посгупао у својим „месечни.п прнчама ", којпх је на броју 0. Најпре се буди родољубље причом: како спрото дете, Неготинче, које се напатило у туђинп, враћа новац туђинцима, што му га као милостпњу дадоше, када

чу, како они грде његову отаџбину. За тим се пзносп, да је права срећа живот свој датп за српство, казивањем: како у првом српско-турском рату, мали дечко, Нишлија, гпне одтурског куршума, показујући, с внсока дрвета нашој војсци, где се турци налазе. Погле тога је пример, како ђаче, Параћинче, крадом ноћу устаје и преписује сгшскове своме оцу, да би овај више за кућу зарадио, па ради тога трпи незаслужене прекоре. У причици о маломе добошару, у којој се казује, како један дечко у првом српско-турском рату и ако рањен у ногу, односи на време молбу за помоћ, те спасава једну српску чету, насликано је јунак-дете ; у оној: како је дете сиромашно једног зидара, који је болан у болници лежао, дошло из далека, те неговало другога болесника у место свога оца, па и кад се уверило да он то није, ипак га и даље неговало, сведо смртп болесникове, поукаје: да ваља своме блнжњем у нужди бити на помоћи; у оној: како унук, дете, приликом разбојничког напада, заклања својим телом своју бабу, те добија ударац ножем у леђа, нацртано је самопрегоревање за своје: даље је у сличици: како је син једнога зидара, са опасношћу свога живота, спасао из Дунава свога друга, што се почео давити, изнесено да: „дете јунак, то је нешто бооканстнено " (стр. 104); спновља љубав према мајци насликана је у причици: где син, злоиатећп се, путује са Авале на Урал (у Јекатеринобург), да види шта му је с мајком, која се нпкако не јављаше; и најзад, пожртвовање према слабијим и потребптијпм од себе, изнесено је у слици : како једно дете на броду, прп бродолому, спасава у место себе своју другарицу, а само са осталима тоне у море. У овим „месечни.и прича.па" учптељ је највише угицао да у својих ђака побуди љубав према отаџбини, љубав према родитељпма. Дакле, ове ?Јегове прнче имају главни смер, да ученике спреме те да постану честпти синови п грађани. А, најбоље средство, којим се то ностиже, збиља и јес.у одабрани примерн из живота. Родптељи треба да се непрестано брпну о васпитању своје деце. Ппсац је то имао на уму, те је п њпх уплео у различитим сличицама, у којима се о њима казује или у којима сами они кааују. Ту се може наћп примера, на који