Зора

243

Па пође кући а слон врло равнодушно за њим са пуно уверења, да овај Нићко санунџија мора бити неки добар човек. За њима се дао (Наста

нго свет тако, да није било кога да лицитира мечку, те је дадоше буд за што циганима, којима већ није била на одмет. \е се).

род

х, како прпјатно

Лахки лахор пири, А како ли слатко Румен - ружа мирн ! Како лн је дивно У том перивоју, Ће славујак сјетни Пјева пјесму своЈЈ'! Тек што вјетар дуну И подиже гран.е, Под ружом ми бл'јесну Моје миловање.

РУЖИЦОМ

У слатком се санку Тпо осмјехива Ко зна! Можда сада Баш о мени снива. — Зар њу да не љубнем, Срцу да одолим? Ма да је и анђ'о Брани мачем голим? Задрхта ми срце К'о листак на ружп, Кад ми тако вреп Први пољуо пружи...

Модрич

Затим као вила Од мене се вину, Санче! Слатки санче Ала брзо мину!

Авдо Карабеговип-Хасанбегов.

УТЕХ А — новела. - -

Где је бола, гдје је јада — песма блажи; Где се клоне, где се пада — песма снажи... Где утехе нема друге — песма стпже; А где сз*мња све обара — песма диже. 3. Ј. Ј. I. Беше пред Петров-дан. Синовима богатога чиновника, Марпнка Велнковпћа, требашеполагатииспит. Учили су гимназију. Но онп се, као и свп господски синови махом, преко године слабо учише, п кад

дође испит, онп падоше, алп не падоше са свим. Падоше пз два предмета. Мпрослав, старпји, из физике и алгебре, а Драгослав, млађи, из рачуна и немачког језика. Отац, бојећп се, да на поновном псппту са свпм не падну, нађе пм једног великошколца, да пх поучава. Беше му пме Светомир Миленовић. Био је спроМах али је са одличним ус-