Зора

НА МЛАЂИМА СВЕТ ОСТАЈЕ

295

човек!" Ту се код тих речи Милаи застаде и чисто се претвори сан, што но веле, у знак чуђења, а да још више утиче на Стеву метну и кажипрст десне руке на чело. — Дакле-е-е?! — рече Милан држећи још прст на челу, а левом ухвати Стецу за рукав од капута. — Ситнице! — процеди Стева зловољно кроза зубе и поче се мешкољити на столици од досаде. — 0! . . . Молим, младићу! опет ће Милан развучено и скиде прст с чела Сад тек Милан настаде причати и објашњавати Стеви, износећи читаве историје разних сплетака, и таман Стева мишљаше у једно време да је све готово, јер Милан заћута, а он опет настави: — Елем, знате, ја сам тад био богослов, наравно нежењен — дошло му је било уз реч да исприча нешто и из свога богословског живота. Стева сад више није ни слушао, а од тешке досаде, место Милана, виђаше само пред собом једну тамну контуру. Мита опомену Милана, да се договори да Стевом, те да напишу нов допис против Љубе, и Миланов говор скрете сад другим правцем. Милан сад зовну Стеву да се издвоје мало на страну, те му надугачко и нашироко стане причати о узроцима и последицама првих дописа. — Тек, овој, читали сте ви то, то је пуцало по целом свету! рече између осталога Милан с поносом. — Нисам! — рече Стева хладно. Милан се обезуми од чуда и с дивљењен одговори. — Нисте?!! — Не интересују ме те ствари! — опет ће Стева.

— Чудновато! — изговори Милан некако забринуто и махну главом слежући раменима. — Е онда ви сигурно радије пишете? — опет ће Милан после краће паузе. — Дописе! — Дописе. дабоме! — То ја никад не бих писао, нарочито у том смислу у ком ви желите! — опет ће Стева. — Шта би ? — упита их Мита. — Код младих људи све нешто чудно! — одговори му Милан и насмеја се. Мало после и Стева уђе у своју собу и леже на диван уморан и разорен чудиим утисцима. — И он био срески начелник! мисли Стева лежећи, и чисто се стресе од гнушања. Мита је друго „шапутао" нешто с Миланом. Управо Милан је шапутао, а Мита је имао само лепе намере, да шапатом разговара; али загрејан од вина не могаше то извести, већ викаше јаче него обично кад се говори. То је ускоро нагнало остале госте да иду кући. Оде и Милан и Мита остаде сам с Јањом. — Немаш Мито среће! — виче Мита као бесан и лупа песницом по столу. — Много мене кошта тај крвник, ал' мој син не мари за оца! — виче даље Мита. Јања плаче и ипак готово механички изговбри: — 'Голики новци само на проклете марке! Стева је све ово слушао и осети силну тежину на души. Осети како га нешто гуши и како му изгони сузе на очи. Сав је дрхтао од чудног узбуђења. С једне стране вуче га љубав наспрам старих родитеља, и он се сети све њихове милоште, г*