Зора

294

3 0 Р А

писмо однео. Сматра за понижење да оде код једне важне личности, да брани мангупе који праве нереде по Београду." Он није могао да замисли с каквих гледишта полази Стева и изгледаше да је његов син пропао, и да се планови његови неће остварити. — И ја сам био у демонстрацији! — изговори Стева доста јасним, али дрхтећим гласом. Мити као да се окрете скет око главе. Ове речи Стевине толико га поразише, да за читавих пет минута није речи проговорио. — Тако је! — рече он тужно после тога и уздахну. Опет ућута. Ћути и Стева. — Ја сам крив што школујем битанге! — викну Мита после краће паузе и оде од куће намрштен. Од куће је отишао право у каФану и тамо нађе Милана, те му се пожали, како нема среће у породу, и како његов син не ваља. Врло су се дуго о томе разговарали. — Нека, нека и ја сам у младе године лудовао па то прође! Ја ћу њему онако некад кад га уватим, да очитам вакелу, а ти с њим лепо! Ја ћу то све њему да објасним. — рекао је Милан, кад се већ руковао с Митом и пошао кући. И Мита оде кући прилично ублажен, али му око срца још бијаше хладно. Стеви није ништа више о томе говорио, само је по кад-што рекао рецимо: — Зовите тог бунтовника, да једе! — Или кад су заједно за столом, рекао би: —Ија с бунтовници седим! Прошло је више од месец дана од тога првог Стевиног сукоба са оцем.

Стева је за то време понајвише седео затворен у својој соби и читао, а кад изађе, онда је бивао у друштву неког судског секретара, с којим се још с Велике Школе познавао. С оцем је био у прилично затегнутим односима и о томе је чак и једном свом другу писао, јадајући се како су „настрапи појмови данашњега друштва".

Један пут по ручку, бсше гостију код Мите, међу којима је п Милан. Сви седе на омиљеном теФеричу, пију каФу и „пијуцкају по мало винца". Свима паде у очи Стевина замишљеност и већ неки створише мишљење о њему, да је заљубљен или поношљив. — Пази, пази! — узвикну један од суседа и повуче Миту за капут, показујући му Љубину жену, која баш у тај пар прође улицом, и кад Мита погледа, а онај додаде: — Напела се као жаба! — Као да је пала с неба! — примсги једна од жена и сви ударише у гласно смејање у намери да то и ЈБубина жена чује. — Шта се учини, чујеш баш ће брука да буде! — говори тихо Јаша бакалин и маше главом. — Тебе стра' да те не казни за оно вино што си крчмио? •— примети Мита. — Бога ми! . . . — рече Јеша и осмехну се. — Ситничарење! — мисли Стева и већ постаде нервозен. Таман се он реши да остави друштво, и да оде у своју собу, а примаче му се Милан те, се пуно озбиљности, узе му причати како је та иста ЈБубина жена говорила код прија Босе, да је он (Милан) у „недозвољеним односима са неком Јуциком шнајдерком и то као ожењен