Зора

2

НА МЛаТјИМА свет ОСТАЈЕ

293

безброј ситница, које су поред осталога кружиле Мити по памети. Свима ћу се осветити само док Стева постане срески начелник мисли он . . . Чекај после да видим тога Љубу како ће да шени (ту му се учини тешко чекати и желео бих да се то сутра испуни). — Један по један ће да долази код мене, па ће тек да замоли за ово, за оно, а ја опет кажем Стеви : синко, ово овако, ово онако! .. . Моје је деше учиним шта годхоћу! Он лгора; ја сам га родио. Мисли су га далеко одвеле и ко зна, шта је још после тога размишљао? И Јања није заспала; и она се удубила у мисли и њу је машта одвела у будућност. Замишљала је кућу пуну унучића, па снаху, која је двори и слуша и, већ као да чује танке дечије гласиће: „баба, баба!" Једна суза среће скотрља јој се низ образ и она се окрене на другу страну покушавајући да заспи, али у место сна све се лепше и лепше слике рађаху пред њеним очима. — Спаваш ли ? — пресече је Мита у мислима изненадним питањем. — Море разбио ми се сан, неки ђаво, па не могу да тренем. Мита упали свећу и сави дуван, а то је значило да се и њему не спава. Без мало те их и зора није у разговору затекла. И Стева није те ноћи могао дуго заспати. И он је размишљао о многом чему, а нарочито о томе, како, ма под коју цену, мора отићи у Женеву, где ће продужити своје студије, иа кад се добро спреми, да се врати у живот, да се бори и да користи своме народу и отаџбини. — Даклем писмо ниси предао! — упита Мита сина кад су ујутру изашли на теФерич да пију каФу-

— Па није потребно, јер ако би ишао у Женеву . . — поче Стева. — Биће теби Женева, да ће се пушиш! — пресече га Мита љутито. — Ја мислим, оче, да — започе Стева објашњавати. — Ти мислиш! .... Срамота, срамота! Ти да мислиш, па лепо да одеш код таког човека, па лепо: помози бог, господине! (ту Мита скиде понизно капу као да стоји пред старијим) па њему писмо цап у руку, па те он пита чиј си, па шта си, па се лепо упознаш с главешину (важна личност) једнога! . . . Ништа ти не знаш, говори Мита љутито. — Ал' ја тако не мислим, ја бих ... — опет ће Стева. — Ти си луд! — викну Мита и сав задрхта. — Ја бих сматрао за понижење да одем и да на тај начин ... Стева опет не доврши реченицу, јер га отац прекиде речима: — Ти знаш шта је понижење?! Оћеш као они мангупи што праве демонштрације по Београд! — То нису били мангупи! рече Стева одлучно и сав пребледе, јер је и он учествовао у неким демоистрацијама пун идеала и младићтког заноса. — А, и ти си од они ?! — викну Мита као бесан. Стева задрхта од неког бола и и мишљаше: „Бориш се, жртвујеш се за друге, не добијаш отуда ништа; желиш да помогнеш народу, и дочекаш — да те за тако племенит рад назову магупом. — И ти ли си од ти мангупа ?! понавља Мита питање и запенуши од јарости. Митини су појмови били: „Мој син, па ради оно што ја мрзим, долази у омразу с важним људима и кад питају чији је тај младић, шта ће онда? Брука пада на њега. Није