Зора

292

3 0 Р Л

— И жена је тог среског начелника у пензнји, писала некој својој сестри од ујака, а она опет има везе са начелнпковицом и тако даље, док опет дође до министра! — прича Стева свом другу — Брука! — изговори његов друг и отресе рукама. —- Нисам могао ни замислити тако што ! — опет ће Стева. Ови млади људи дуго су с гнушањем говорили о тој појави.

Стева није оцу о „тој препоруци" ништа писао, већ му само написа писмо кад већ беше готов с исгштима и јави, да ће кроз неколико дана доћи кући. Она је већ све припремила сину за дочек и села да се одмори, размишљајући о томе, шта Стева радо једе и да ли није што заборавила . . . — Ух, шашавице. Још — промрмља она после дугог размишљања и удари се руком по челу. Сетила се за сутлијаш и, разуме се, одмах се дала на посао, љута на саму себе, што је могла „чак и то да заборави!" Мита дође кући забринут и намрштен, Јања га узе запиткивати час ово час оно, а он не одговара, већ је само погледа и ћути. — Онај несретник није писмо предао! — проговори он и уздахну, а изгледаше као човек, коме су јавили да му је кућа изгорила и у њој све његово имање. — Ко каже?! — пита Јањауплашено. Милану баш тај човек писао! — Па?! — пита баба. — Па — пропало све што смо радили! — Можда је тек данас или јуче предао — теши га баба. — Чекај док дође довече, 'оће

се рачунамо! — викну Мита устаде са столице и оде до куће љут.

Тешко је верно описати радост старих родитеља, који дочекају сина, што долази кући, после завршеног школовања на највишем просветном заводу у земљи. Ко још може расплести смесу различитих осећања у њиховој души, смесу осећања из силне љубави родитељске, чудног поноса и читавог јата нада и жеља. Јања не могаше издржати и морала је подлећи своме осећању. Љубила је сина дуго, дуго и гушила се у сузама. Мита на против дочека Стев}^ чак ненако љутито. Пружи му руку намрштен, и чим он пољуби тржеје нагло, и процеди кроз зубе: „жив био"! Одмах за тим је оставио сина с мајком, а он уђе у собу, јер осећаше како му срце чз^дно бије, а како му неко слатко осећање чисто мами сузе на очи.

0 вечери тога дана, кад Стева беше дошао, није Мита ништа говорио. Чак је изгледао да се он тога није ни сећао. Стева је по вечери отишао у своју соби, а Мита и Јања и своју, и њих обоје после дугог разговора и ковања разних планова, угасише свећу и легоше, свако у своју постељу, да спавају. Мита не спава већ мислима отишао врло далеко. Замишља сина у великом положају и сав се топи од радости, кад помисли како ће и и Љуба морати скидати капу кад прође поред њега. — Не може они са мном — мисли он даље, а Стевина слика лебди му пред очима. Ко би могао изређати