Зора

314

3 0 Р А

т. д.. По нашеме мишљењу, узрок је тај, шго је Јанко вшле хитао ири писању, а мање студирао, те му је скоро половица романа из самих дијалога и то врло много непотребних дијалога. Поред тога и карактери су му слабп. Станко је кад, кад свпјетао да му се дпвпмо, а кад и кад грозан да га презиремо; он нам изгледа више осветник, него лп борац за крст часнп и као такав, не може да нам прионе за срце. Таке су и многе друге Јанкове особе. 0 дјелима Косте Петровпћа не могу нп говоритп, јер, по нашем мпшљењу, то су почетнпчкп послови, којпбаш не заслужују тако озбиљну пажњу. Остаје нам дакле сада, да говорпмо о Хаџи Ђери. Кад смо узели у руке ову књпгу, надали смо се, да и она — и ако јој је писац један Драгутин Илијћ — ипак неће далеко одмакнутп од дјела гориспоменутпх писаца. Но како ли се грдно преварисмо! Не само да Хаџи Ђера нпје нп мало изостао, него пх је далеко превазпшао. Двије куће, Здравковићева и Гагићева, крвно су завађене. Гагићи убијају Здравковиће, а Здравковићи њих и тако дошло до ископања обију кућа. Хаџп Ђера ради на све могуће начине да их измири, али му сав труд узалуд остаје . . . Гагићи нмају љепоту ђевојку Смиљу, у коју се загледа бијесни Шаћир-ага са Рудника, те он пошаље своје кавазе да је отму. Но Милоје Здравковпћ случајно наиђе на њих баш кад су ђевојку носили, па не знајући чија је, убије Турчина и отмеје. Али како ли се изненадио, кад је видио, да је ђевојка — Гагићева. Чисто се каје, што је спасао. Па ипак не може даје остави на путу (јер је и она била рањена) него је носи у манастир, те се враћа кућп. Хаџи Ђера корпсти се овим случајем, те Милоја задобиЈе за се и мало по мало, овај постаје сасвим његов. Милоје се, по томе, одметно у хаЈдуке, а Хаџи Ђера једнако ради, да му прибавп што више другова, те да подигне устанак. У томе га послу спречава Милојев ујак, издајица и одметник Рупић, који открије Турцима Хаџи Ђерину намјеру, те га ови ухвате п баце у тамницу. Хаџи Ђера побјегне из тамнпце, но кад је једнога дана народ причешћивао (а ношто је огласио Мплоја п Смиљу као вјеренике), доћоше Турци п убпше га.

Драгутин Илијћ испричао нам је све ово тако лијепо и тако живо, да чптаоц не може оставп ги књигу, докје не дочита до краја. У описпвању је кад и кад краћп, а кад и кад опширнпји, али увијек днван, — увијек прави пјееннк! У томе нп мало не изостаје иза Мпјатовпћа и, * шта впше, по гдје гдје га и надмашује. Хауп Ђера је чист п свјетао карактер, али ипак такав, да не смијемо посумњатп: е је тешко бпло наћп таквога човјека. Он нпје у свему баш „анђео", није непогрјешпв, али је поштен, праведан, честит п родољуб на сву мјеру. Душевне патње његове много су веће од тјелесних, али, у нашим очима, он је због тога и већи мученпк, јер је ипак тјелеснијем патњама лакше лијека наћп. Тако н. пр. он допада тамнице. Кад би Чеда Мијатовпћ ппсао, он би га оставио у тамници, да јуначкн дочека мученнчку смрт. Али овај Хаџи Ђера лијепо бјежи, као што би бјежао н свакп други човјек п кашње се одмеће у гору. Али и ако су тјелесне пагње мннуле, душевне су остале и он је морао и да муку мучи и да се брпне, све до саме смрти. Па и смрт његова обична је. Ннје издахнуо ни на коцу, нити на конопцу, — него је погинуо од сабље . . . Писац дакле нпје хтио да га истакне као неко натпрпродно биће; он је човјеЈС, прави човјек, али, у нашим очнма, ипак врло велики. Милоје је таЈсођер добар. То је млад, ватрен момчић, који не може да подноси турске зулуме, те се одмеће.^— Алн он нам је најбољи онђе, — пошто убпје Турчина Раму, да спасе ђевојку, у којој кашње позна Смиљу, — кад се премишља: да ли да је оставп на путу, илн да је носи. Психолошки процес у дупш његовој тада (а и кашње) изнио нам је Драгутнн тако лијепо, да би смо мутешко могли наћи равна у читавој нашој српској књпжевностп. А Рупнћ? То је обичан одрод, јсојп, бојећи се за своју кожу, улагива се турцима и вјерно им служи. Он је врло добро оцрган, тим боље, јнто нам га писац није онолнко оцрнио, колико би то учинио други, невјештијп писац. Врану не треба мазати црнилом, кад је сама црна, а Руппћ нам је у толико и сам црњн, што и дан данас имамо такових синова, које мрзимо и проклињемо. Смиља, Гагићева мајка, Баба Анђа и