Зора

222

3 О Р А

МЛАЂИМА СВЕТ ОСТАЈЕ ' — Приповетка из српског живота — Радоје Домановић. (НАСТАВАК) |||И& Јања

]е имала некако сличне мисли, али јој ипак беше жао Стеве, а место јарости и помисли да се све то може повратити као што је било, као што Мита мисли, она очајно плакаше, уздисаше и шапуташе молитве. Све ово направише проклети дописи. — Милан је послао још један нов допис против Љубе, у коме је, сигурно да би стил био китњастији, назвао Љубу: лопужом, лоповом, глобаџијом, чанколизом и распикућом. Овако „дивни епитети" што служаху Милановом „сачиненнју" као „украси" стила, морала су, Што се само по себи разуме, коштати као и сваки украси врло много. Љуба тужи суду за неке клевете и увреду части и онда Мита, који је и потписао допис, буде осуђен... по тој кривици на нека плаћања и затвор од неколико дана (што може и да се плати новцем, ако Мита не би хтео да оде у апсану). Уједном писму Стевином, што га је писао другу после овога догађаја, стајало је и ово : „. . . . Тек што је главно наше ствари иду доста добро. Љуба је врло бистар човек, одлучан и заузимљив. Он за наш град вреди много и без њега, како ми се чини, не би се могло много учинити. Многи већ грађани долазе у читаоницу и узимају књиге на читање" ... — Осим тога писао је Стева још и ово: „Читао си и онај гадан допис против Љубе. Њега мрзе сви овда-

шњи старији људи, а нарочито Мплан (писао сам ти о њему) и мој отац. Тај допис је писао глупави Милан, а потписао мој отац, те је сад осуђен због клевете и јавне-увреде части. Сад је постао готово несносан: виче и на улици и у каФани на Љубу, а код куће још кад попије коју не може да се сноси. Све то мени и Љуби ништа не смета, па ипак мени је тешко и чини ми се да дуго не могу издржати. Морам доћи у Београд, да тражим државну службу ма где, само да се од куће уклоним. Не можеш ти да разумеш сву тежину положаја у коме сам ја. Јавно бих био отишао, али ми је матере жао. Ие знаш како ми је кад чујем оца да виче и видим њу како плаче, а сузејој теку низ бледо, смежурано лице. Воли ме она много, а и отац ме воли, па ипак .... Не, не, не можеш ти да све то разумеш. Веруј ми да по читаве ноћи не могу да заспим ..." Из овога иисма доволшо нам је и оволико, па да бар у неколико разумемо Стевино гледиште на ове ствари, као и утицај њихов на његову душу. V. Баш некако јула месеца догодило се ово што ћу даље причати. Мита по ручку легао да спава, раскомотио се како само може бити и покрио лице бабином шамијом, да га муве не би узнемиравале. Јака врућина га мучи, те чисто човек обезумио, окреће се чес на једну