Зора

НА МЛАЂИМА СВЕТ ОСТАЈЕ

323

час на другу страну, а безобразне мушице досадно зује и час му нека падне на босу ногу а час на руку, час се оиет нека поткраде ђаволски испод шамије и стане му зврјати око ушију и голицати га по лицу крилима и ногама. То Миту наљути те скочи и дохвати два пешкира, па гунђајући љутито поче јурити муве, а правити примедбе баби како није никаква домаћица кад муве не изјури. Таман је опет легао и опсовао једној м}^ви „славу годну", а неко куцну на врати. Баба, која је дотле спавала у пркос мувама и врућини на миндерлуку, скочи, а рој мува диже се са ње. Мита већ викну: „слободно" не водећи рачуна о томе што је само у кошуљи и гаћама, а баба поводећи се иза сна огрнута једном марамом, коју брижљиво држаше руком да заклони груди и го врат, пође вратима. Јања је већ била изашла из собе кад се Милан бејаше примакао Мити, те са некако важним и поверљивим тоном започе: — О-ва-а-ај . . ја би знаш имао нешто на само да говоримо! — После тих речи Милан се обазре око себе да види, да у соби нема још кога. Мита напреже сву пажњу и са чудним изразом лица и полуотвореним устима очекиваше нешто врло важно и озбиљно. — Није ми пријатно, али, ... започе Милан и опет се обазре око себе, јер то је разговор озбиљан „за у четири ока". Мита још у истом положају очекује шта ће чути. — Али овај продужи Мита, овај . . . управо у интересу је и твом, а и наше странке, јер ми управо . . . — прављаше он врло досадан увод,

те га Мита мораде пресећи наглим питањем: „па шта је?" Милан се примаче још ближе и обгради уста рукама па Мити на уво шапну: — Твој Стева шурује с Љубом! Настаде у соби мртва тишина, коју само муве прекидају с часа на час својим зујањем. Обојица се гледаше значајно и ни један не говори. Мита није могао ништа ни да говори и чисто му изгледаше, да је те страшне речи чуо у неком сну давно, али врло давно, па му чисто загонетно какве све то везе има са чудном овом тишином, са овим зујањем мува и са Миланом што са важним лицем седи пред њим и гледа га право у очи. — Данас имају збор и Стева ће да говори на њиховом збору! прошапута са још важнијим лицем Милан. Мита некако не може тачно да схвати све то, а ипак осећа како му нешто стегло срце и притисло груди, те једва дише. Читавих десет минута гледао је сад у под и не може да дође себи и да појми све шта се збило . . . Једна мува мили по патосу, и он се загледа у њу, па му се чини да и она нешто предсказује и као да му оним трењем крила пркоси, али неће да му каже у чему је ствар. У брзо се Мита прибра и схвати свој положај као врло несрећног оца, те уздахну и тужно изговори: — Тако је то! Опет после тих речи уздахну, протрља чело руком, ћуташе доста дуго, па на једанпут тресну десном ногом о под и викну као у бесомучан: — Мој Стева с моји непријатељи ?! . . . Моје дете, па с моји крвници?! . . . Убићу га! . . . Ја сам га родио, ја ћу да убијем! —